Nova Evropa
Живимо под проклетством наслеђа из прошлости. А та прошлост није била наша. Та прошлост је скоро увијек била диригована, јавно или тајно, непосредно или посредно, туБинском силом или духом, увијек непријатељским, увијек срачунатим да разједини, отуђи, завади, и подјарми. По је заправо суштина наше прошлости од које ми очигледно не можемо утећи. Та прошлост је створила разне менталитете у крилу Југословенске Нације. Етнички једно, недјељиво, неограничиво, ми смо ментално, још увијек, раздробљени, подијељени. Та раздробљеност се манифестује, генерално узев, племенски; али је факат, да и у крилу наших племена постоје крупне менталне разлике, тако да су напримјер Срби и Хрвати извјесних крајева ментално једно, док се Срби као и Хрвати разних крајева међусобом знатно ментално разликују. Те менталне разлике обучене у племенско рухо, и подигнуте чак на степен одлика које поједине људске групе карактеришу као народ, нацију, јесу камен спотицања нашег унутрашњег, укупног, смиривања и напретка.
Апсолутност чињенице да су Срби и Хрвати етнички јединствен народ проузрочила је, да се менталне разлике, створене дугом и горком прошлошћу, превиде и не уваже при унутрашњем уређењу наше др жаве. Југословенски идеалисти мислили су да су с падом туђинске власти пале и све препоне за један јединствен, и по државној заједници и по духу, народни живот и његов несметан развој. С друге стране, многи политички људи гледали су на Југославију као на проширену Србију; а било је, и има, и такозваних »хегемониста«, који су на нову државу гледали као на нешто чиме они имају право неограничено руковати и управљати. Посљедице тих заблуда су: размирице, борбе, мржња, отворено непријатељство, што све скупа апсорбује све наше стваралачке снаге. Из тих заблуда отишло се и даље, до покушаја да се зло лијечи насиљем заодјенутим лажним југословенством. Супротно цјелокупној нашој прошлости, напорима и борби наше нације за слободу, покушало се да се угушивањем слободнога живота нације осигура слобода и сигурност Југославије! Као да се ичија слобода и сигурност може обезбиједити насиљем! Апсурдност је очигледна. Изгледа да је то данас свакоме јасно. И општи је поклик к повратку слободног политичког живота.
Политичке слободе први су услов смиривања нашег унутрашњег врења. А ријешити про блем унутрашњег уређења наше државе може се само при бар релативном смирењу политичких страсти. Чим прије се то постигне — тим боље. Једна од првих и највећих дужности оних који буду давали нацрт уређења наше државе
288
ПРЕ