Nova Evropa

Knjiđa XXIX, Broj 7. i 8. 26. jula, 1936

( оним и овим временима,

Господарење Стјепана Вукчића уклесало се је у посљедњи откуцај оног мутног времена у којему се је и задња опора самосталност сагнула била пред залетом новог освајача с Истока. Оно је ради тога у тијесној вези — и за свога трајања и по свому свршетку — са свим појавама рађања и умирања првих самосталних јужнословенских државица. Тада, у оно доба средине 15. вијека, завршена су велика пропињања, блистави успони одлучних и јаких династа, а настала мрвљења власти и ситне зађевице отвараху постепено капије једној туђој сили, која ће скоро пуна четири вијека господовати над овим нашим крајевима.

Али и прије тога, ове средишње области: Босна, Захумље с Неретвом, Травунија, па и Дукља, биће кидане и цијепане сад од хрватских а сад опет од српских владара, кнезова, и банова. А опет ће оне и из своје средине бацати династе и великаше који ће ширити своју власт на крилне уже и хрватске и српске крајеве. Исто ће и османлијски побједоносни вал прећи преко Србије на Босну, па Херцеговину, да се одатле залијета у Приморје и Банију; а у временима осјеке, он се истим путем повраћа унатраг до у своје исходиште. Ова и овака струјања нијесу могла а да не урежу дубоке бразде у племена и насеља ових крајева, и да не изнесу из те смјесе историјских догађаја оно нешто своје, што овим крајевима даје посебно обиљежје.

Већ је Томислав (910—930) запосио био хумску земљу у простору између Неретве и Дубровника, а Босну чак до Дрине. Петар Свачић, из племена Качића, задњи је хрватски народни владар. Послије њега доведоше поглавице племена (1102) угарског Коломана на хрватско пријестоље. И за владе угарско-хрватских владара, Захумље ће у перијодама измјенично припадати њима и српским Немањићима. Године 1197, краљ Емерик господар је овдје, да се по његовој смрти (1204) мијењају упливи и господари, док године 1321 банови Шубићи из Брибира не потисну Немањиће, а своју власт прошире на Захумље и Босну. Зато ће се кочити у наслову Павла

193