Nova Evropa

»Клемпаве уши«) на следећи начин саркастички приказује светску историју и њену културу: »Зар се мучи, можда, Париз или Лондон, који су саздани на човечјим костима, те који се развијају и цветају на најобичнијој и најсвирепијој суровости према такозваном ближњем»! Мучи се, како смо видели, само један Раскољњиков, па и то због своје анемичности и по вољи свог злобног аутора, који трпа Христа у све своје булеварске романе... Доста је лагања, да људи тобоже дрхте пред крвљу. Доста је измишљања романа о злочинима са казнама, — време је да се једном напише роман о злочину без сваке казне«... У том смислу, а на сасвим други начин, третира он проблем злочина у сеоским причама; ту је тежња ка злочину приказана као исконски зверски нагон (»Игњат«, »На путу«, и Тт. д..

У овом летимичном прегледу, задржавајући се поглавито на цртама којима Буњин додирује »вечите« проблеме, ми смо желели допринети одбрани писца од уобичајене дефиниције, као да је тек уски специјалист за описивање руског »бита«, и то нарочито негативних особина мрачне руске »ђеревни«, као писца који као да тугује за пропалим племством. Буњин је много више него то: као писац, — он је општечовечан, и цело његово дело јесте једна велика поема о вечним проблемима, који одувек занимају човечанску мисао и његову машту. Пропали племић, виртуоз стила и руског језика, ненадмашни наследник великих својих претходника у руској литератури, он је остао аристократ духом. Намерно избегавајући позе и занимљивости, он је у својим делима покушао, снагом свога великог талента, наћи »трећу правду« (како он то сам назива у приповетци »Снови Чанга«), правду која би спојила вечите супротности нашег живота и нашег збивања. Ван књижевних школа, програма, и струја, Буњин искрено и предано служи том свом идеалу и властитом искуству стваралаштва. Он је у бурна доба руске литературе био осамљен; он је осамљен и данас, кад се књига чита површно и немарно. Али ће као уметник невероватне искрености, дубине мисли, и савршенства форме, налазити стално и лако пут у срца оних читалаца који желе да се уздигну изнад наше уличне савремености, изнад вулгарности свакидашњице. Такви читаоци наћи ће подстрека за проживљавање великог интелектуалног задовољства у додиру са

стваралаштвом тако савршеног уметника речи, израза, слике, и мисли, као што је Иван Буњин.

Павле Аскоченски,

311