Nova Evropa

Има ли што дубљега и ширега од мора! Голијег од крша! Је ли ко јаднији и гладнији од човека с крша! Никад сит, задовољан, миран. Или болест, или суша, или град —, увек нешто; никад све у реду. Вечно лоша година, гладна. Слабо, да не може горе. Тако увек, па и данас; и ко знаде до када...

Кршем нашим — понекад — газе и богати људи... А крш је крш; камен не треба рада —, ни пуно људи; ни људима крша! А крша је много, и људи је много. И руке траже посла, и желуци хлеба; а посла ни хлеба нема. Близу је нама море наше. Човек с камена по свету се сели. И руке наше возе нас свуда, превозе нас свукуда. Свугде има нас, далеко по целоме свету. И из целога света долазе к нама! О нас су се вечно отимали. И ми смо се борили, гинули, ни сами не знамо зашто... Море је широко море је велико; и свет је широк, и свет је велик. И ми смо велики, вечни смо, свугде смо. Застој је ништа, станка је празна смрт. За њих ми не знамо; ми их мрзимо. Кретања су без краја, вечна су мењања. То је развој, и ми смо у њему. Беда је мотив за дело, а не за тугу!

И човек наш ведар је као море наше, и кад му брига срце раздире; насмејан ведрином неба, пун наде кб сунчан пролетњи дан, доброћудан кб беседа детиња. Зоре су наше румене, усне су наше румене, вина румена, румене јабучице, и капе, и крш је наш румен, — крв у зору, зору топлу румену. И крв је наша сунце жарко, јужњачко; човек наш је кршан бор. Оба зелена, оба чврста, оба отпорна —, жилава оба —, оба из камена, из крви нашега крша. И оба гладна, сиромашна оба.

Beleška,

Smrt Hermana Vendla.

Kao dobrovoljan izgnanik, u okolini Pariza, umro Je početkom ovog meseca, odlični nemački književnik i publicist Herman Vendi ((Wendel), stalni saradnik »Nove Evrope« U jednom od idućih brojeva donećemo opširniji članak o njedovu životu i radu, i zabeležićemo odjeke jugoslovenske štampe na glas o njegovoj smrti, koji su — ovaj put — bili i mnogobrojni i jednodušno srdačni, kao što je zaslužio ovaj veliki i verni prijatelj naše zemlje i našeg naroda.

__-.

344

i

U