Nova Evropa

voja, lišava sebe hrane i sna, da napokon, po cenu svih tih: muka, postigne izvesnu rutinu, pa čak i slavu. Ali, pojavljuje se. Mocart, i Saljeri jasno vidi da se Senije i talenat ne stvara samo radom, nego se radja; on mora doći do svesti, da Je uzalud podneo sva stradanja i nepovratno i nekorisno upropastio svoj život, te očajanje usled ovog strašnog otkrića dovodi da gotovo 46 ludila, On neće i ne može da se izmiri sa činjenicama, već skvara teoriju po kojoj je rad sve u umetnosti, a genije je samo štetan jer unosi zbrku u metodički rad i time ometa njen progres, na taj način on dolazi do zaključka, da mora uništiti Mocarta, da. bi spasio muziku...

Još je važnije, što Puškin ne ceni samo istaknute predstavnike ljudskog roda, titane, nego priznaje visoko duhovno dostoianstvo i malome, posve običnome čoveku, Puškin je bio prvi koji je u dobu otkad postoji zapadnoevropska civilizacija došao do ovakve јетеч. Za mistike Srednjeg Veka, za neoklasike i romantike, postojale su samo izuzetne individue: sveci i heroji; obično ljudstvo, siva ljudska masa, za njih je bilo tek žriva ada, plen sotone, za neoklasike — pasivan materijal u rukama heroja, ili, po čuvenom alorizmu Voltera, stado kome su potrebni hrana i pastir, Romantici su štaviše oštro prezirali i mrzeli maloga čoveka, držeći da »svetina« ne razume obdarene ljude, da ih progoni i dovodi do propasti, Zato je, naprimer, Niče oslobodio »nadčoveka« od svih obzira humanosti, pravde, ı morala prema običnim ljudima, Stav Puškina prema njima sasvim je drukčiji, To se opaža i u njegovim istorijskim nazorima, i u načinu na koji on procenjuje vrednost čoveka, |

U doba Puškina, većina istoričar4 stajala je pod uticajem romantične škole Valtera Skota: za njih su u istoriji postojali. samo veliki ljudi, a sama istorija bila je niz biografija i portreta vladalaca i narodnih vodjA, Za Puškina je medjutim narod, narodna masa, i sadržaj i pokretač istorije, Stoga se on naročito interesuje za epohe kada su narodne mase bile najviše ustalasane i aktivne: za pobune Stenjke Razina, Pugačova, za narodni pokret 1812, u vreme borbe sa Napoleonom, za seljačke nemire XVI veka u Zapadnoj Evropi, za osvajanje Sibira, izvršeno elementarnom akcijom samog ruskog naroda, gotovo bez pomoći i sudelovanja države. Svoje poglede o ulozi naroda u istorijskim dogadjajima on je najpotpunije prikazao u »Borisu Godunovu« i »Kapetanovoj kćeri«, o

Lažni Dimitrije, lakouman pustolov, odbegli kaludjer bez ikog i ičeg, stavlja u pokret ceo narod ı odoleva — gotovo bez. vojske i sredstava — Borisu Godonovu, velikome državniku sa. ogromnim iskustvom, koji raspolaže svim autoritetom, vlašću i moću moskovskih careva, samo zato što iza njega stoji mentalitet narodnih masa, U romanu »Kapetanova Kkći« jedina Jaka.

65.