Nova Evropa

Постало је модом у поратном Београду, да листови — у речену сврху повећавања тираже — узму за предмет изобличавања грешне богаташке синове, те да их извргавају руглу и гневу широке публике, која — понекад — једва чека да на некоме искали срце за све недаће и невоље којима је бије садашњица. Међу оваке случајеве спада и харанга на инж. Светозара Стојановића, заводника Миле Димитријевић, која је извршила самоубијство, а чији отац је — узбуђен до крајности публицитетом који је дат целој ствари — покушао да убије заводника своје кћери, у самоме суду, па онда убио сам себе. Искористивши мржњу — оправдану и неоправдану — масе противу богаташа, штампа је овом приликом бацила у јавност сву силу кривих обавештења, товарећи на и иначе не баш симпатичнога инж. Стојановића и грехе које није починио, те приказујући код њега и на њему као тешко зло и оне моменте који се могу наћи више-мање у свакога човека без разлике, био богат или сиромашан. Изазвавши тако многе предрасуде о окривљенику, а још више о његову чину. она је створила психозу, која је врло непогодна па и опасна за суд и суђење. Јавност, криво обавештена, осудила је унапред инж. С. Стојановића, па је наравно тражила и од суда да то учини; а штампа, да не би себе порекла, и да би одржала створену психозу, наставила је обавештавање на исти начин и за све време процеса. Тако су искази сведока, ако су били ма и најмање у прилог окривљеника, неверно репродуковани или тенденцијозно приказивани; измишљане су и доношене упадице као да тобоже долазе из публике, и кад их није било; жеља публике да слуша ласцивности приказивана је као неко морално огорчење, премда је врло мало света довело у судску дворану морално осећање, а још их је мање оно могло натерати да истрају у оној атмосфери и спарини. Сваки покрет и свака реч окривљенога Стојановића, који — понављамо — нипошто није симпатичан, неповољно је протумачена или искривљена. Може човек да буде и крив, али то још не може бити разлогом да му се не допусти одбрана, и да му се не да рећи оно што он сматра истином; јер, напокон, праву истину поуздано он боље зна него штампа или публика! Она која је још једина, осим њега, могла знати шта се уистину збило, та је — нажалост — мртва; али кад је проговорила кроз своја писма, која су знатно растерећивала окривљеника, штампа је преко њих једноставно прешла, или их је — што је горе — криво и једнострано приказала. Речју, сами они који су присуствовали процесу а онда читали новинске извештаје кажу, да из њих нису препознали ток процеса, — толико су се новине, чак и за време претреса, кад се је с мало добре воље могло доћи до материјалне истине, биле удаљиле од исправног приказивања ствари!...

131