Nova Evropa

њају, трагају за истином, траже Бога, — трпе и умиру ју“ начки за своју и опћу слободу мисли. Роман: »Мејзћег Ј оасћит Раџзеуапб, ам5 дег Хе Јакођ Вбћтез« (1910) не да додуше овоме мистичару много до ријечи, — он је споредно лице; али културне прилике, изражајне нарочитости овога времена, и душевно расположење широких слојева раднога народа, огледају се у животној кроници његова друга, по занату ципелара Јоакима, који као старац у опсједнутој Бреслави биљежи своје успомене за рођену потомчад. Најдубљи и најачи тон, који продрхтава Јоакимовим доживљавањем свијета и људства, јесте чежња. Мијењајући правац и циљ, чежња прати овога тјелесно понешто нејаког, припростог, али глазбено надареног човјека од ранога дјетињства, да ни у старости посве не занијеми. Жеља за љубављу оца у дјечака, тежња за даљином и слободом у младића, жеђ за сазнањем, тражење Бога, — све су то само облици урођеног му нагона за личним развитком. Ванредном танкоћутношћу приказују се разне фазе у одношају између сина и његова оца, мужа нагле и напрасите ћуди, препуњена животном снагом, који је своме јединцу по закону крви као и по увиђавности кројио судбу.

Истом психолошком и биолошком помњом, истим епским миром и ширином, обрађен је исти природни однос и у првом дијелу Рагасеј5из-триголије, гдје је такођер и опрека између сједилаштва (Чеззћа ке) и тежње за скитњом по свијету СМапдегтеђ) један од основних мотива цјелокупне композиције, чија испреплетеност сјећа на технику глазбених фуга. Већ у Паузевангу, као касније у Парацелзусу, посветио је пјесник, уз друге карактеристично-културне обичаје, посебну пажњу јурисдикцији оних времена, која — уза сву своју нечовјечну окрутност — бијаше основана на побожном схваћању помирења грјешне душе с Богом и свијетом. Треба овдје споменути, да је Колбенхајер средовјечно схваћање смртне казне истакнуо и у филозофском нацрту својих погледа на живот и свијет, у дјелу: »Рле Bauhiitte, Elemente einer Metaphysik der Себепмаг!« (1925), књизи у којој с крајњом мисаоном строгошћу развија своју теорију о »биолошком функцијонализму«. Ко проучи ову радњу, слиједиће лакше и пјесничка дјела овога писца, јер се он и у њима не спушта до публике, већ чека да се ова уздиже к њему са све већим занимањем и разумијевањем. Иначе, и у кроници шлескога ципелара Јоакима, као и у епопеји алеманскога лијечника Теофраста, заузима — покрај религијозних расматрања — стремљење алхимиста широко мјесто: точно се описују њихове манипулације, уређај њихове радионице (Фе сћшизећ Киће)), разликују се несретни љубитељи од више мање озбиљних стручњака.

139