Nova Evropa

madjarski sukob imao prvenstveno nacijonalan karakter, dok je socijalni momenat mogao imati tek sekundaran značaj. Nepoznajući ni rasne ni nacijonalne osobine Madjara, niti njihov mentalitet, Skerlić je otišao čak tako daleko da je pronašao, ni više ni manje, nego da je i Srbima i Madjarima već u ono doba »najprostiji zdrav razum savetovao zajednički rad«, pozivajući se pritom i na poznatu raspravu Jovana Gjordjevića »Srpsko-madjarsko prijateljstvo« (Beograd, 1895), čija je teza iz osnove pogrešna 1 пеodrživa. Danas, posle svih iskustava sa Madjarima, kada je utvrdjeno da je Pešta uvek isto tako neprijateljski postupala sa Srbima kao i Beč, ako ne i gore, gleda se na sve ove medjusobne sukobe iz onoga doba sasvim drugim očima ı prikazuju se oni u sasvimi drugoj svetlosti.

Drugi deo »Omladine« daleko je bolji i potpuniji od prvoga. Naročito su dobro i temeljno obradjene djačke družine (univerzi tetske i sredmješkolske) Šezdesetih Godin4, u oči osnivanja Ujedinjene Omladine Srpske. Takodje su tačno prikazane omladinske skupštine, njihove vodje, njihovi programi, njihove diskusije i polemike, zatim njihovi sukobi sa vlastima, od početka Omladinskog Pokreta do njegova ugušivanja. Manje su dobro izradjeni osvrti na politički život snpskoga naroda u Vojvodini posle Bahova Sistema, o Oktobarskoj Diplomi i Febraarskom Patentu, o uvodjenju ustavnog Života u Habsburškoj Monarhiji, o političkoj i kulturnoj delatnosti Srba u Vojvodini. Povlačeći paralelu izmedju starijeg srpskog naraštaja, koji je gravitirao više prema Beču (Gjordje Stratimirović, Gjordje Stojaković, Jovan Subotić, i drugi) i mladjeg naraštaja, koji se okupljao oko Svetozara Miletića i želeo da uspostavi bolje (odnose sa Madjarima, naročito sa madjarskim liberalima, Skerlić je sav ma strani mladjega naraštaja, i to u tolikoj meri da previdja velike zasluge starijih za marodnu stvar. Prema Stratimiroviću i Subotiću bio je Skerlić upravo strog, pa i nepravedan, dok је паprotiv ulogu Svetozara Miletića u Omladinskom Pokreiu, i uopšte u nacijonalnom i političkom životu Vojvodine, prikazao sa velikom ljubavlju i styvamim razumevanjem. Medjutim, o Miletićevim saradnicima i sledbenicima (Mihajlu Politu-Desančiću, Miši Dimitri jeviću, Iliji Vučetiću, Iliji Ognjanoviću, i ostalima) govorio Je samo letimično i uzgredno:; naročito pada u oći da Skerlić nije dovoljno zapazio markantnu figuru Polita-Desančića, koji je — pored Miletića -—_ bio svakako majdostojniji politički predstavnik srpskoga naroda u Vojvodini kroz ceo XIX vek.

90