Nova Evropa

а он је стварно много лотресао Турску и изазвао узајамно неповерење између Турака и Арнаута, толико да је онакав слом Турске Империје био у многоме олакшан. Пред сам Рат, на ухођење турске војске и извиђање земљишта на главним операцијским правцима наше војске, упућено је било преко двадесет официра (Димитријевић- Апис, Миловановић-Пилац, Вемић, Завађил, војвода Вук, Ранковић Тоза, војвода Дуле, Танкосић, Брзаковић, Ђокић, Пантић, Димитријевић Михајло, Богдан Раденковић, војвода Скадарац, Божин Симић, и други). Неки од њих вратили су се са терена у току мобилизације наше војске; а неки су и даље остали на терену. И то је у многоме дело Милана Ракића, јер се та корисна експедиција не би могла остварити, да је Ракић није свесрдно помагао и новчано омогућио.

Чим је рат избио, Ракић је, доследан себи, похитао у добровољце. Његову су примеру следовали Љубомир Бојовић, Владета Ковачевић, Милан Гавриловић, и Илија Шуменковић. Ракић је отишао у четнике као прост борац. Није био резервни официр, јер је ту почаст пре 1903 нарочито избегао (будући да су се онда активни официри доста лоше односили према својим колегама из резерве). Као четник учествовао је у борби на Лисици, где је за храбро држање одликован златном медаљом за храброст. Изабрао је баш тај правац зато да би најбрже стигао на Косово и на Газиместан, који га је онако нацијонално надахнуо (види чланак »Ракић на Косову« у »Н. Е.« од 21. ТУ. 1921).

Но његова храброст на унутрашњем фронту, за коју треба много више срца и нерава него за ону на спољњем фронту, била је још више за дивљење. О тој његовој мушкости могло би се много примера износити. То је био човек који је осећао туђу неправду далеко више него своју властиту. А то је најбољи доказ његове високе културе. Примитивци осећају само неправду која се њима чини, понекад и кад је уображена; за туђу немају ни мало срца. Културни људи, обратно. Ракић је у том погледу био велик изузетак код нас...

Када буде минула још која деценија, и дођу нова поколења да беспристрасно затраже истину, — Милан Ракић заузеће једно од првих места за нашу успелу акцију у Јужној Србији. Без његова усрдног поматања и разумевања духа и времена, ни они нацијонални радници са терена, ни ми војници и комитске војводе и гранични официри, не бисмо могли богзна шта учинити.

Б. Симић.

240