Nova Evropa

не би осетио велику радост што је, у тешким данима по наш народ, одбрана Српства у Турској била поверена човеку какав је био Милан Ракић. Сваки од тих официра, излазећи из Министарства, без обзира да ли су тамо успели у својој мисији или не, износили би сви један исти утисак: да је Милан Ракић, као шеф или сарадник на истом послу, као обичан или блиски познаник, увек господин у пуном смислу те речи. Ни нацијонални радници с Југа ни ми војници, никад нисмо код њега осетили оне типичне одлике старе дипломатске школе: велику тајанственост, неискрено ласкање, и срачунато избегавање личне одговорности. Ракић је био, још пре Рата, претеча дипломате новога кова: озбиљан и уочљиво отворен, он би са једва приметним осмехом одмах приступао главном предмету разговора. И кад би за какав предлог — маколико по нашем мишљењу важан био — Ракић рекао: »Од тога не може бити ништа«, излишно је било даље настојавати на томе. Но зато, ако би наштао да је ствар корисна и изводљива, он би се сав заложио за њу, не ретко и по цену свога положаја. Код других његових колега није увек било тако. Неки су били суревњиво бојажљиви, да ми војници не закорачимо сувише у делокруг њихове дипломатске акције. Други су, опет, били врло предострожни, јер смо ми војници — тредосећајући блискост судбоносних догађаја, које нико није могао задржати нити са њихова историјског хода скренути, —- гонили неке ствари врло брзим темпом; а та се брзина, природно, многима није свиђала, јер су могла доћи непријатна пребацивања на редовним недељним састанцима са страним дипломатама. Милану Ракићу, напротив, годила је свака одлучност: — »... Кад ови људи ризикују своје животе, вала, можемо се и ми лако презнојавати на замерке Балплаца или Босфора..« бранио би се Ракић пред старијима, и пред својом савешћу... Зато су четнички војводе и гранични официри врло радо ишли на саветовање у Министарство Спољних Послова; знали су добро да ће тамо наићи на пуно разумевање и подршку. А кад би дошли тамо, они (би редовно закуцали на врата Милана Ракића. И његова би се врата, на та куцања, увек широм отварала... Благодарећи тој предубретљивости Милана Ракића с једне стране, и високо схваћеној дужности ђенералштабног потпуковника Милана Гр. Миловановића с друге стране, — Министарство Спољних Послова и Министарство Војно, у току од године-две пред Рат, тако су срдачно сарађивали као да су Конзуларно

238