Nova Evropa

тога, словеначки елеменат је врло отпоран и не трпи никаково продирање са стране. На другој страни, Словенија пати од сувишка школованих људи, тако да су на стотине хиљада вриједних Словенаца нашли запослења изван своје уже домовине. А и снажно развијена словеначка индустрија тражи поље рада широм цијеле државе. То су све разлози, зашто данас идеја федерације нема присталица међу Словенцима, који су по природи ствари и прилика упућени на широко државно подручје. Зато ето данас и словеначки либералци и словеначки клерикалци заступају оно што би се могло назвати »беотрадском концепцијом«, будући да ова понајбоље одговара њиховим посебним приликама и интересима. Водећи такву практичну политику, они се труде извући из Београда што више могу за добро своје Словеније, За такову политику мрвица« Хрвати немају много смисла; док напротив Словенци, као реални политичари, не могу себи дозволити луксуз да чекају можда и сто година на испуњење својих пјелокупних захтјева. Осим тога, у политици игра број и те какову улогу, па што си може дозволити три милијона Хрвата, не може себи дозволити тек нешто преко милијон Словенаца. Политика непризнавања и пасивне резистенције никако не одговара практичном смислу Словенаца; зато се у Словенији тек од времена до времена нађу мање скупине, које прихватају затребачку концепцију, а које у самој Словенији никад не долазе до већег утјецаја. Уопће, традицијонална словеначка политика креће се стално по дуплом колосјеку, нити је до данас икоме трајно успјело да ју скрене са тога пута; а тај дупли колосјек води право у Београд и обилази Загреб. То је словеначка стварност, толико несимпатична Затребу и многим пречанима, али с којом треба рачунати.

Иначе, између либералних и клерикалних Словенаца влада непремостив јаз. Они се битно разликују несамо у својим свјетовним назорима — што је иначе непозната појава међу осталим нашим странкама —, већ и у гледању на наше унутрашње проблеме: док су словеначки либералци увијек искрено исповиједали Југословенско народно јединство, клерикалци стоје још и данас чврсто на становишту посебног словеначког народног индивидуа'литета, мада су саставни дио страначке заједнице која то становиште код других побија. У једном погледу ипак су се сложили: сва политичка Словенија сматрала је ауторитативни режим под водством Краља Ујединитеља као државну нужду, као привремени излаз из немогућег стања страначке диктатуре и лажне демокра-

283