Nova Evropa

Ovo naklapanje o »miroljubivom privrednom«: osvajanju sveta bilo je svakako najveća besmislica koja je ikad podignuta na stepen vodećeg načela državne politike. A ovaj je nesmisao postajao još većim time što se nije oklevalo pozvati Englesku za krunskog svedoka, da je ovaka rabota mogućna i izvodljiva. Ono što je tome doprinela naša grešna profesorska istorijska nauka, teško da će se uopšte moći ispraviti, te je najboljim dokazom: Koliko ljudi »uče« povest a da je ne razumeju, ili čak i ne shvataju. Baš u pogledu Engleske bi se moglo i moralo uočiti, koliko je iz temelja pogrešna bila ova teorija; ta nijedan narod nije s većom brutalnošću svoja privredna osvajanja mačem bolje pripremio, a kasnije bezobzirno branio, nego engleski! Zar nije baš karakteristično za britansku državničku mudrost, da s pomoću političke sile stiče privredna preimućstva, a svako privredno jačanje preliva opet u političku silu? Pri tome, kolika je zabluda verovati, da bi Engleska možda lično bila i suviše kukavička, da se za svoju privrednu politiku bori i vlastitim životom! Što engleski narod nije imao »narodnu vojsku«, ne dokazuje u ovom slučaju nipošto protivno; jer se tu nikako me radi o stanovitom vidu vojne odbrane, već se radi o volji i odlučnosti da se primeni i upotrebi za odbranu vojska, ma kakva ona bila. Engleska je uvek imala onakvu vojni opremu kakva joj je bila potrebna, — borila se oružjem s kojim će polučiti uspeh: vodila je u borbu najamnike, dok su najamnici bili dovoljni za vojnu; ali je zamakala rukav i duboko u dragocenu Krv cele nacije, ako je samo takva žrtva mogla doneti pobedu. Pritom je uvek bila očigledna odlučnost za borbu i podjednaka izdržljivost i bezopzirnost vodjstva.

U Nemačkoj se medjutim — putem škole, štampe i šaljivih listova, — O Епјетц Као čoveku i o njegovu karakteru, a još više možda o njegovoj zemlji, stvarala i polako odgajala predstava koja je neminovno vodila jednoj od najopakijih samoobman4, koja se opet, na besmislen način, širila kao zaraza; a posledicom je bilo podcenjivanje, koje se onda ljuto osvetilo. Laž ove obmane išla je tako daleko, da je nastalo uverenje, kako su Englezi na jedmoj strani prefrigani trgovci, ali isto tako, na drugoj, do neverovatnosti lično kulavice. Da se svetsko carstvo, ogromno kao što je englesko, ne može tako lako napabirčiti i na prevaru slepiti, to nažalost nije išlo u glavu našim uzvišenim učiteljiima profesorske znanosti. Mali broj onih koji su drukče govorili, ili uopšte niko mije slušao, ili su oni naprosto ućutkani. Sećam se još vrlo dobro, kako su moji drugovi bili iznenadjeni, kad smo se u Flandriji sukobili lice u lice sa britanskim vojnicima (O»tommies«); već nakon prvih dan4 borbe počelo je svanjivati u svačjem mozgu, da ovi Škoti ne liče baš mnogo na one po šaljivim listovima i u ratnim izveštajima ...

Ovaj savez dakle sa Hapsburškom Monarhijom, koji me je — još dok sam bio u Austriji — stalno ispunjavao nezadovoljstvom, postao je za mene uzrokom dugih unutarnjih iskušenja i ispitivanja, utvrdjujući me sve više i više u mome mišžljenju, koje nisam ni tada krio u malim krugovima svojih pĐoznanik4, ponavljajući da će nesrećni ugovor sa državom: osudjenom na propast dovesti i Nemačku do katastrofalnog sloma, ako se na vreme ne Uspe od nje odvojiti. Nekolebajući se ni za časak u tom svom kao stena čvrstom osvedočenju, dočekao sam napokon da se na svet sruši bura Rafa, u kojoj kao da iščeze svako razumno rasudjivanje...

318