Nova Evropa

ка

О кривцима и њиховој одговорности. I

Ловци се поносе својим ловачким трофејима. У њиховим домовима могу се видјети искићени зидови разним рожинама, перјем, лубањама, испуњеним птицама. Око сваког предмета исплету они по неки догађај; надувају га, иските га, и у њему — наравно они играју главну улогу. Смртно би им се замјерио онај који би протурјечио, који би указао на немогућности н на протусловља: ловац се толико уживи у своју ласку, да коначно и сам повјерује у истинитост свога причања. Ратници су у томе њима слични: ниже се јунаштво на јунаштво, као зрно на зрно бисера у низовима на скупој огрлици. Од једног јунаштва направе се три! Туђи се подвизи присвајају, преиначују, и ишарају. Оживљују у себи опјеване јунаке; а неприлика је с онима који посумњају у вјеродостојност човјека-јунака...

Ето, то су слабости људске; али и потребе. Кадикад потребе за читаве народе. Зар се не грми данас о чудним јунаштвима нејуначких народа. Можда, не би ли се свијет застрашио! До јучер су били ти нови јунаци обазриви, разумни чувари властитога живота. Није то слабост. Није то ни кукавичлук, како би неки хтјели. Прије би то могло бити неко разборито и опрезно вагање вриједности властитога живота. Зар није љешше без одличја живјети, него с одличјима у земљи трунутиг — Тако се питају они који су се научили размишљати о вриједности свога живота. — Дакако, живјети. У првом реду, живјети, Али живјети није истовјетно са животарити. Живјети својим властитим животом; ићи за својим побудама; вјеровати у своја вјеровања и заносити се својим тежњама. Анархијаг — То нијесмо рекли. То је заправо склад у привидном нескладу. Сто чекића удара о камен и свака га рука мрви на други начин; учинак је исти: камен је смрвљен. Али, повежите тих сто руку танким нитима, одредите им висину до које се смију уздизати, секунду кад се имаду спуштати. Руке ће се привикнути, уздизаће се и спуштати, и претвориће се у један строј којему није потребна мисао особе којој припада. Али зашто мисао — господарицу свијета — одрезати од употребе снагег Да човјек не управља својом властитом снагом, својом руком; да се не весели различности учинка настала од ударца снаге; да се не љути кад не успије, па да не исправља и

2

{