Nova Evropa

pogledom što širi krug dogadjaja i činjenic4, zaronimo što dublje u samu stvar. Što ko uspe da se više približi izvorima i uzrocima onoga žto se dežava pred njegovim očima, utoliko će mu pogled dalje prodreti u budućnost. A budućnost će, kao uvek, roditi plodom iz semena koje se danas seje. Ako tako pogledamo, malo izbliže, na oba današnja glavna protivnička fronta u svetu, demokratski i itotalitarni, šta ćemo videti? — Videćemo, da se tu ne radi samo o suproinosti ideologija: take su suprolnosti postojale otkako ljudi znaju za sebe, i kroz stoleća mira kao kroz stoleća borbe. Ovaj današnji nemir i ovo stalmo uzbudjenje, medjutim, koji su obuzeli i drže ceo svet, ne potiču toliko od samoga sukoba u ideologijama, koliko od nemoći i mesposobnosti da se taj sukob reši, ili bar da se ublaži i dovede do mekog smirenja. Upravo, ne može ni doći do sukoba, ako jedan od iprotivnik4 ide stalno wdesno a drugi stalno ulevo, iako oboje tvrde da im je meta ista —: svetski mir. Dogod jedam hoće da mir na zemlji uspostavi i održi silom, sa mačem wu ruci, a drugi mu dolazi ususret, da ga pobija, maslinovom grančicom, anage se neće ukrstiti i nesigurnost će ostati; da do mira dodje, moraće onaj baciti mač iz ruke, — ili ga i ovaj mora uzeti u ruku! Silu može suzbiti samo sila; za zelenim stolom moraju svi sedeti nenaoružami. Pa kako пета глакоуа koji bi ukazivali na nekakve namere današnjih diktatora, da će se zaustaviti na putu ika oeiljevima koje su sebi unapred postavili i odredili, a na kojem ih je dosad ratna sreća stalno pratila, to neće ostati drugo do da se i velike zapadne demokratije posluže istim sredstvima, ı Istim načinom borbe, ako misle da treba — u interesu svojih narod4 i celoga sveta — da ma tome putu zaustave svoga ideološkog protivnika. Izgleda da su to ome, napokon, počele ı same uvidjati: ali im je, očigledno, dugo trebalo. Nameće se stoga pitanje: kako je bilo mogućno, da iskusni i daroviti empleski i francuski državnici i diplomati ne vide ramije s koje strane ı kakva opasnost preti njihovoj ideologiji, odnosno njihovim narodima i zemljama, лако su njihovi protivnici već godinama javmo i nezavijemo iznosili svoje programe (»Mein Kampf«!) i glasno objawljivali celome svetu — naročito preko radija! — šta nameravaju činiti? Čime se daje protumačiti okolnost, da su vodje britanske spoljne politike bili prinudjeni odreći se polazne i središnje tačke svoje politike posle Rata, Društva Naroda: a da su upravljači Francuske morali napustiti, u kritičnom času, svoga najboljeg saveznika u Srednjoj Evropi i predati ga na milost i nemilost zajedničkom protivniku? ...

25