Nova Evropa

пише савремена историја, — историја која није од важности и интереса само за учењаке и »историчаре од струке«, него за цео свет.

Светски Рат нас је ослободио једне предрасуде, — те такозване »историје од струке«, т. ј. мишљења да само извесни људи — професори и архивари — смеју да пишу историју, и то тек на сто или двеста година након самих догађаја, по одобрењу »надлежних фактора« и отворењу званичних архива и досије-а. Таки »историчари« могли су — пре Рата — бити и мумије или жутокљунци, шовинисти или бескичмењаци, свезналци или шарлатани, — они су одређивали и декретирали шта се и како се шта догодило, њихова је реч била неприкосновена (за све, осим за њихове »колеге«-историчаре!): »народ« је имао да им на реч верује. Знамо, тако, како је фабрикована предратна маџарска историја, која још и данас држи у нарочитој психози тај. иначе честити и симпатични маџарски народ. Знамо, онда, колико се мучио Масарик, да испитивање политичког збивања упути новим правцем и да дискредитује псеудоисторијске методе т. зв. »родољубиве« историје. Знамо, напокон, шта је и како је на томе пољу рађено код нас, и у Срба и у Хрвата. Затекло се тих предратних »историчара«-професијоналаца и њихових ученика и после Рата; има их доста још и данас, који покушавају да нам »еоле памет« својим »стручним« знањем, историјом којом се они баве »из научних побуда«, док у животу не пропуштају ниједне прилике а да своје »свезнање« не уновче, или да своје прелажење из странке у странку не покушају представити као неко чврсто уверење и верност својој »науци« (како је и ту недавно — баш пред изборе — протумачио свој последњи прелаз из опозиције у владу један такав малерозни војвођански историчарскакавац, »дугогодишњи сарадник пок. Николе Џашића, нарочито за питања Војводине«, — види београдско »Време« од 8. децембра 1938, стр. 5: »Политички дневник«). Многобројне послератне владе у Европи прекинуле су са старом праксом, па су широм отвориле своје ратне архиве; а државници и војсковође, који су у догађајима — политичким и војним — водили главну реч, па често и читаве војске, почели су објављивати своје дневнике и мемоаре, те коментарисати и подвргавати критици рад свој и својих другова. И гле, свет није пропао; напротив, једва је дочекао ову литературу, која из дана у дан постаје све популарнија. Самој историји — ако она треба одиста да буде »учи-