Nova Evropa
Beleške.
Doktoru Vasi Saviću — in memoriam.
Dne 2. februara zabeležili su naši dnevni listovi strašnu smrt Jedmog od majboljih naših lekara i pouzdano najvećeg пазег stručnjaka za grudne bolesti, Dra. Vase Savića. U času teške duševne depresije, nakon mesec dana boravka u Beogradu — gde je preuzeo bio odeljenje za tuberkulozne na Opštoj Državnoj Bolnici — skočio je s prozora na četvrtom spratu i ubio se. Za njim je pošla u smrt i njegova verenica, Dr. Mara Kučera, koja mu je bila nerazdvojni drug i pratilac u poslu i u životu, te koja ga je dopratila i u Beograd, iz Topoišice gde su zajedno radili tolike godine. Dr. Vasa Savić bio je dobar prijatelj i saradnik »Nove Evrope«. Na poticaj njegov i njegovih drugova izdali amo, godime 1928 (26. oktobra) broj o Narodnom Zdravilju, za koji je mapisao članak o »Borbi protiv tuberkuloze kao socijalne bolesti«.
O životu i radu Dra. Vase Savića pisali au, i još će pisati, novine di stručni listovi: a mi ovde donosimo, za uspomenu na aaradnika »Nove Evrope«, ovo nekoliko redaka što nam ih šalje jedan njegov saradnik i drug lekar, Dr. Stevan Nikolić, iz Zagreba.
Strašna smrt: simbolički prikazan odlazak s ovoga svijeta. Iz visina i čistih vidika — sumovratan pad i udarac o gornje slojeve blamjave ulice, presvučene tankim asfaltom. Kao da je morala tako da završi nježna i sanjalačka duša, predugo osamljena u pustinji, bez dodira sa dnevnim životom...
Žedam nacijonalnih ideala, gradio je Vasa Savić, samotan i prigušen, kule u vazduhu i gledao u svijet vizijonarno još u prvim даnima svoje zrelije mladosti, u madžarskoj gimnaziji i na peštanskoj univerzi, da ih gotovo netaknute i neakomodirane prenese u oslobodjenu domovinm i zadrži do posljednjeg daha svog. Лауоћо је medicinu. Neizmjerno i mnogostrano polje rada otkrio je baš u najzapuštenijoj oblasti. I posvetio se tome radu punim zamahom svog mnogostrukog duha. Sve, sve je htio, sam, svuda. I da je bar ostao pri tom svom stvaralačkom radu, na terenu pjustinjskom i apostolskom, nesilazeći u nizine, medju ljude: tamo u gorama, u samoći, u mimom domu svom, ta nježna pjesnička duša morala je izdržati: nije smjela odlutati i zakoračiti u surovu borbu bez vizira
52