Nova Evropa

72

Пошто смо заједничку државу са Србима н Словенцима хтјелн, и пошто се у њој налазимо и хоћемо да живимо, ми ту државу онда и хоћемо. Друго је питање: да ли хоћемо оваку државу, т. ј. овако државно уре ђење, уређење које нам не осигурава једнакост и равноправност у нашој рођеној земљи! Једнакост и равноправност, то је полазна точка, то је предуслов за сваки политички разговор уопће. Хрбтењача ове државе јесу Хрвати и Срби, или ако хоћете Срби и Хрвати, који се имају споразумјети тако да сваки од њих дође до свог пуног права, мира, и сигурности. Без равноправног споразума између њих не може доћи до сређења односа, смирења духова, ни сигурности н пуне слободе у овој нашој заједничкој држави. Зато, споразумјети се значи: ријешити Хрватско Питање, а уједно и државно. То значи, учинити неопходни корак за увађање преве демокрације и рјешавања свих социјалних питања. Хтјети — нли боље само говорити — ријешити друга питања као »преча«, мимонлазећи ово основно, значи изигравати све. Ко паметан може вјеровати, да се хоће или може ријешити социјална па тања (сељачко, радничко ин друга), кад се мимоилази питање једног читавог народа, који има своју хисторију, своју вјековну тежњу да буде слободан на своме, и која у себи садржава све те класе које хоће да се и њихова питања ријеше, — свјесне увијек своје уже м опште заједнице2! То значи — након свега што се је десило за ових седамнајст година заједничког живота —, да се Срби из Србије морају одрећи својих великосрпских тежња и својих хегемонистичких прохтјева и метода, па стати на равну ногу са Хрватима и осталим »пречанима«. Тек тако се могу, са изгледом на усшјех, повести разговори и преговори о уређењу заједничке државе, те о заједничком иступању сродних ин сличних струја и странака на обим странама н по цијелој земљн, у правцу осигурања ч јачања државне цјелине а и задовољења поједнних чланова заједнице.

Срби н Хрвати говоре метим језиком, зли изгледа да нам је дух различит, те канда исте ријечи ммаду друго значење код нас овамо пријеко и код њих тамо у Србији. Седамнаест година се оперише, код нас код куће и у иноземству, са фразом: »Хрвати не знају што хоће«, и »Хрвати не кажу што хоће«. То само зато, што не кажемо да при: мамо стање створено мимо нас и против нас, не кажемо да хоћемо служити покорно. Кад се с наше стране каже: »Хоћемо равноправност«, онда то у главама владајуће господе значи исто што м незнати што се хоће, јер је и по њихову схватању апсурдно да Хрвати могу тражити пили очекивати стварну равноправност. Изгледа као да смо ми у главама те господе толико инферијорим, да мам не преостаје друго до »тражитие право од некога да са њиме будемо равноправни у својој кући. Ми њима одговарамо нато, да нико паметан од нас несамо што пе жени него и никада неће примити са никим равноправност У својој кући него само у заједници, а са мнородним народом нећемо никакве заједнице осим оне што је ммаду међусобом слободни народи. Заједницу смо хтјели — и још је увијек хоћемо — само са нашом најближом браћом; али не под условом и у сврху да један другом служимо, већ да будемо У заједници слободнији, јачи, и сигурнији. Ко то на српској страни неће или не може да разумије, тај не разумије најљешше душевне осебине