Nova Evropa

штва). Још већи број оних који су стицајем околности спадали у надлежност тог »Великорускот« Министарства били су људи руског језика и руске културе који по народности и нису били никакви Великоруси, него делом — а то је била њихова знатна већина —- прави правцати домаћи Украјинци, па русифицирани Јевреји, нешто Немаца, и чак Пољака. Ове масе народа нашле су се у нарочито тешком и двосмисленом положају: аутохтони живаљ, традицијама, економским и другим веома присним зе зама, прирастао за домаће тле, очито се бојао политике доста брзе и окрутне украјинизације, која се јасно наговештавала па донекле већ и спроводила; а ипак, уписивати се у »Великорусе«, тражити заштиту од неког неодређеног »Великоруског« Министарства, било је доста неприлично и незгодно. У самом том »Великоруском« министарству, на вишим положајима, није било готово уопште Великоруса: Украјинац је био сам министар (Одињец), директор Просвете (Кивлицки), начелник одељења за спровођење автономије (писац ових редака), док је шеф Кресбироа био Јеврејин. Једини Великорус био је директор за Општа Питања (Александар Зарубин), иначе универзитетски асистент. Ситуација се још више комплицирала тиме, што се Великоруско Министарство на Украјини имало бринути и о демобилисаним официрима и војницима руске армије, са територија ван Украјине, Ти су људи, често у страховитом стању (гладни, полуголи и боси, често болесни, увек пуни вашију) хиљадама и хиљадама пролазили кроз Кијев, где је владала нацијоналистичка украјинска група политичара, тако да су они наилазили само на шрезир или равнодушност, Мањинско Великоруско Министарство имало је да прибави средства за њихово снабдевање храном, оделом, обућом, пепарцем, документима и железничким картама, да би

их евакуисало у источном правцу.

Свакако се главни циљ Великорускот Министарства састојао поглавито у томе, да се законски утврди и да се стварно проведе, ако се не може друго, а оно бар великоруска автономија. Ми смо додуше били израдили и поднели компетентним инстанцијама законски предлог о измени наше автономије и нашег имена, из »великоруског« у »руско«; али је наш предлог осујећен. Исто смо се тако с великом муком борили, да се руски језик и даље зове руски, а не »великоруски« или чак »московски«, како су то хтели чак и неки украјински министри (наш министар, Одињец, који је био човек веома енергичан и уживао велики углед,

152

a O LN aaa