Nova Evropa

На 1500 страница »Брусака«, читалац ће наћи не мало мјеста која ће га потрести, поглавито обрадом онога »што ствара нова епоха из народа«. Али у тим истим »Брускама«, особито у посљедњем дијелу романа, има и не мало грађе која баца неугодно свјетло на праксу диктаторских власти, те на посљедице оних тешких пустошења која изазивају њезине методе на психи јунака »Брусака«, као и у души самог писца. Као исконском сину прогресивног, бунтовног сељаштва, Панфјорову је урођена дубока мржња на старинске дрвене ралице, тај »костур сељачких снова« о бољем, богатијем животу. Органска је у њему симпатија према активним елементима села, који траже излаза из шкрипца вјечне биједе. Шриродна је отуда и његова склоност, на почетку »Брусака«, за сеоскот сиромаха Стјепана Огњева, који је — још у доба НЕП-а — трудећи се дању и ноћу радио на устројству и развитку добровољне комуне својих сусељана, већином сиромашнијих. Без обзира нато што је, у току присилне колективизације у доба Пјатиљетке, Комунистичка Партија избацила из својих редова сиромаха Огњева, он остаје жив у души читаоца као један од самопожртвовних носилаца сељачког соц ијализма. На судбини Огњева Панфјоров је успио — и нехотице показати, како је присилна колективизација, која је једним својим крајем ударила по приватном капитализму (по кулаку), другим својим крајем уништила првобитне и најврједније социјалистичке народне елементе: представнике социјалних тежња, социјалног стваралаштва, и социјалне иницијативе самога села, Али када је Панфјоров схватио, да идејни поштењаци, идејни »свеци«, који дјелују увјеравањем и пожртвовним примјером, не могу остварити присилну опћу колективизацију, не могу одољети отпору присилне колективизације старог, индивидуалистичког села, он се одрекао сиромаха Огњева и ставио је своју карту на другог јунака — Кирила Ждаркина, комунисту међу богатим сељацима.

Панфјоров воли јаке, и зато он — уза сав свој комунизам од самог почетка у једнакој мјери као Огњева воли и кулаке Плакушчева и Гурјанове Никиту и Илију, од којих ће посљедњи да постане један од вођа сељачког устанка против колхоза, те који ће да рекне на збору: »Агитатори урличу — сељаштво даје добровољно жито, за пет пара вози та у државне хамбаре, добровољно. ДА, — црвене житне караване, са црвеним заставама! Но

246

Па