Nova Evropa

Смрт Јована М. Јовановића,

На четрнаест дана после изненадне смрти Павла Поповића, свога присног пријатеља и вршњака, умро је пре неки дан, још изненадније, 'погођен срчаном капи, Јован М. Јовановић, председник Земљорадничке Странке и један од трвака србијанске Удружене Опозиције. Умро је у Охриду, где се затекао на поли тичкој турнеји, пошто је у три дана одржао седам дугих поли тичких говора.

После Шавла Поповића, смрт Јована М. Јовановића (»Пижона«, како га је звала ближа околина) оставиће нову дубоку празнину у готово истом кругу београдских интелектуалаца, Али се он, као политичар и вођ странке, кретао и далеко ван тога круга, по целој држави, нарочито по српским крајевима. Његова покретљивост) и његова радна снага биле су неисцрпне и задивљујуће. На што све није он доспевао! Председник странке и вођ опозиције, одговорни уредник и власник »Српског Књижевног Гласника«, и његов највреднији сарадник, писац поли тичке и дипломатске историје, — то су само најглавнија подручја његове многоструке делатности. Још као дипломат, у служби спољне политике Краљевине Србије, пре Рата и у Рату, уживао је глас најсавеснијег чиновника и неуморна радника; као такав, упознао се темељно несамо са свим питањима свога ресора него нарочито и са нашим нацијоналним проблемом у целом његовом обиму (на Балкану и у будућој Југославији). А како се десио послаником Србије у Бечу баш у критичним годинама 19121914, и касније у Лондону за време Светскога Рата, то је имао могућности да из прве руке упозна грађу о узроцима Рата, о чему је онда одржао разна предавања и написао многе чланке. Пришавши гледишту Југословенског Одбора у Лондону, Јован Јовановић разишао се са својим ранијим учитељем и шефом, пок. Пашићем, па је ускоро напустио државну службу и посветио се сав политици и публицистици. О свему томе писаће се сада много у нашој и страној штампи.

И на »Новој Европи« сарађивао је Јован Јовановић, написавши већ за први број (од 16. септембра 1920) чланак о »првим данима после Сарајева«. За време Рата, кроз три године у Лондону, радио је с њиме у најужој сарадњи на народном послу наш уредник, па ће се доцније пружити прилика да своје

личне успомене на то доба изнесе у »Новој Европи«. — г —

252

Пн