Nova Evropa

ских и економских чињеница, — виде једину гаранцију, да се неће ускоро поновити грозоте овога рата«. То се погодно земљиште тада није остварило, па се грозоте онога рата сад ево понављају у још већем и страшнијем обиму; али су погледи оних људи били јасни и њихово гледиште постављено тачно. Колико су они били видовити, најбоље доказују већ прва два броја њихове »Нове Европе«, који су донели чланак покојног Масарика: »О пангерманизму и Источном Питању« и чланак Ситона-Ватсона »Италија и Јужни Словени«. Ми, чији су они тада били најхрабрији браниоци и најбољи саветници, не можемо ни сада учинити ништа боље него их опет потражити и с њима што ближе сарађивати. Након двадесет година наше »Нове Европе« ми морамо — заједно с њима — обновити напоре и понова почети с изграђивањем нове Европе и новог човечанства. »Они међу нама« — говорио је тада Ситон-Ватсон — »који не пристају нато да оставе своју децу и своје потомке пред потопом, морају у свакој земљи да се прикупе и да приону уз посао; будућност Европе и спасење целог света зависе од тога у којој ће се мери удружити људи добре воље, од сваког рода и сваког колена«; јер ако оставимо широко поље скептицима и злогуким пророцима, »онда смо ми доиста најбеднији створови на свету«. Исто то говори Ситон-Ватсон и данас; само што још снажније истиче да — ако желимо да се грозоте овога рата више не понове — морамобоље смислити стварни планзадаљирад него у прошлом рату...

Има међутим једна претпоставка која је неопходна за сваку нашу акцију, и за могућност прилажења нашим старим пријатељима у овоме часу, а та је: унутарња слога испоразум међу нама самима; а онда, што ужа сарадња са нашим суседима, особито на Балкану. Уосталом, то бар није тешко уочити: шта вреди Југославија, и себи и Балкану, ако је код куће несложна и несређена; и шта вреде сви балкански Словени и сви мали балкански народи, и себи и Европи, ако се — у ове одлучне дане општег обрачуна, пред коначним решењем судбине свакога од њих, — не удруже и не повежу у сноп, да заједничким напором одоле — ако могу — страшноме вихору који би их појединачно, као класје, поуздано развејао по целоме свету! ...

Ћ.