Nova Evropa

ција Европе. (То доказују и разни привредни планови које су енглеске делегације предлагале на међународним конференцијама.) Французи су међутим на проблем Европе и њезине организације гледалиполитички, настојећи — често несмотрено и нагло — да политички осигурају тешку и скупо плаћену побједу: војним савезима, пактовима о пријатељству, наслоном на мале државе, и т. д. Учвршчујући свој положај и своје границе, мислили су они, осигуравши себе, осигурати и европски мир, те саградити нову и бољу Европу. То су била два пута која су се, нажалост, разилазила; па су се и савезници, Француска и Енглеска, разишли, и сваки је од њих заиграо своју игру на шаховској плочи европске дипломације. То је тако трајало све док их није зближила опет заједничка опасност: долазак нацијоналсоцијализма у Њемачкој на власт, те продирање и јачање привредног и политичког утицаја Трећег Рајха у другим државама и могућност њемачке хегемоније у Европи.

Енглеска, незадовољна развојем догађаја у Европи и дипломатским потезима Француске, а поименце њеним »претјераним захтјевима према слабој Њемачкој«, покушавала је да изигра Француску у корист слабе и поражене Њемачке; она се и повукла из Европе, уплашена стварном надмоћношћу француске дипломације на континенту. Досљедна својој старој политици европске равнотеже, она је настојала да умањи моћ државе која је до 1935 — до фашистичког похода на Абесинију, до Пјера Лавала, — била прва држава у Европи, моћ Француске. Заносећи се својим географски повољним положајем — да је оток, те да се зато може несметано повући попут пужа у »кућицу« своје изолације, — Енглеска је допустила Француској да присвоји прво мјесто у Европи, те да живи у увјерењу, да оно њој припада, и онда кад га она — по својим реалним снагама: војничким, политичким, и економским, — више није заузимала.

Политичко осигурање Француске — то је било тачно могло се провести само организацијом мира; али се мир није могао организирати на чврстој и трајној основи све дотле док се не рашчисти питање — старо и трагично питање француске политике —: »Шта с Њемачком»« Да ли против Њемачке, увијек исте, милитаристичке и грубе, или са Њемачком — оном другом, питомијом Њемачком, оличеном у

289'