Nova Evropa

начело социјализма у једној земљи, да форсира индустријализацију (пјатиљетке), и коначно да доврши колективизацију села. На тим борбеним секторима свака слобода била би кочење, и без обзира на чињеницу колико просјечни руски човјек уопће цијени слободу. Кад је ријеч о слободи, човјек се нехотице сјећа ријечи Мусолинија: »Кадгод сам долазио са народом у додир, никад од мене није тражио да га ослободим од тираније, коју не осјећа јер она за њега не постоји, — увијек је тражио од мене само жељезнице, куће, мостове, воду, свјетло, и цесте....« Просјечни човјек, а он је огромна већина сваког народа, тражи погодне животне увјете а не идеологије. Оно неколико хиљада идеалиста и хуманиста, који данас беспомоћно плутају по закрвављеној Европи, мисли да су народи жељни слободе; а у ствари су они — како каже Штајнхаузен — за здјелу леће материјалног обезбјеђења већ одавна продали своју личну слободу. И што је главно, они за њом не жале!...

При свем том, иако је СССР данас класична земља просјека људског материјала, не смије се заборавити да тај материјал не одлучује и не долази до израза, — он се само разврстава и групира у азијатским облицима колективизма. Управа државе лежи у елитним гарнитурама, које је Стаљин, неоспорно с великом вјештином, пробрао, и које даномице пробире филтрацијом кроз низ партијских установа. Особине елите нису у комунизму изграђене на харисматичким својствима вође, као у фашизму, већ су еластичније прилагођене митосу пролетаријата. Али то практички не смета, да је власт »генсека« (генералног секретара) Стаљина неограничена. Окружен изабраном партијском елитом и заштићен низом одбрамбених установа, Стаљин је данас у могућности да обликује СССР по својој вољи. Он штавише може и у спољној политици да иде путевима који су у супротности са свим октобарским традицијама; он би могао, да хоће, још данас увести своју земљу у какав историјски обрачун. Све он то

може. Али и за њега вриједи она кинеска пословица, да јаши на тигру.

Мирко Кус-Николајев.

333

|