Nova Evropa

Možda nismo potpuno shvatili suptilno diferenciranje princip4 ratnog pričanja, kako ih izlaže i preporučuje ovaj književni kritičar. Držimo ipak da ih je, u svakom slučaju, trebalo jasnije postaviti, jer se ovako nesamo zbunjuju pisci — ukoliko se ovi daju zbuniti —, nego se i kod čitalaca izaziva utisak, da kritičar nije sam sa sobom načistu, šta upravo hoće i šta savetuje, pa — profesijonalno — ocenjuje pisce i knjige kao poneki profesor školske zadatke: mora nešto da kaže, da bi zadržao autoritet pred djacima. Autoritet je potreban i književnim kritičarima, to dopuštamo. I Bogdan Popović piše kritike autoritativno i sa samopouzdanjem: ali ih i doživljava »iskreno, iz duše«. A kad izvadite doživljaj i dušu iz kritike, baš kao i iz književnoga dela, ostanu samo prazan autoritet i »takozvane književne pretenzije« »literaturisanje«... ~

CC < Књиге и листови.

Перо Блашковић: „Са Бошњацима у Свјетском Рату".

Још прошле године (19839) изашла је у Београду књига под горњим насловом — на 500 страна великог октава —, која је изазвала живу критику, и у похвалном и у покудном смислу. С повиком су је дочекали особито неки наши ултранацијоналистички листови на српској страни, поименце пок. »Српски глас« Драгише Васића и — да ли вреди спомињати» — Савићев и Цицварићев »Балкан«. Оштри тон србијанских критичара ове књиге треба приписати поглавито отвореноме признању њезина писца, на последњој страни, да је као часник био задовољнији у Аустрији — где је »официр уживао неограничено поверење и поштовање« и где је живео у »легендарном другарству«, — него, после Рата, у југословенској војсци, у којој је »задржан дух и начин српске војске«. Несугласну критику ове књиге понајбоље је објаснио један пишчев добар пријатељ, који је недавна — на опроштајној вечери Хрватског Клуба у Београду (чији је дугогодишњи омиљени председник био Перо Блашковић), — захваљујући на хумористичан начин приређивачима у име слављеника, овим речима додирнуо епизоду о пријему књиге код наше публике: »Велики рат« — рекао

382