Nova Evropa

онима које су га данас потјерале у емиграцију; то је једна од најпоучнијих књига које данас може човјек да чита.) Они због тога најбоље и одговарају нашем одређењу емиграције, како смо га напријед поставили: за њих је државна граница устава постала једноставно преуска, они су сасвим непробављени испали из оквира државе, и већ само њихово опстојање нам довољно јасно свједочи, да држава није компетентна да — као политичка организација — о њима каже нити једну ријеч; она једино може да им забрани ријеч, да им спали дјела, и да их настоји уклонити с површине јавности. Мако емиграција није идентична с културном елитом, ипак је због ове истакнуте уске везе између културне слободе и демокрације појава овакових људи у ODN UT нешто сасвим особито.

Други тип емигранта, такођер мањински и — успркос фикције јавног мнијења — практички можда најмање значајан, јесу представници капитала. Кад би разлог емиграцији био доиста економски, тада би било довољно да се осумњиченим особама одузме материјал и оружје њихове економске превласти, да им се евентуално максимира доходак; но не постоји никакав економски разлог који би их тјерао из државе, па нити да им се окрње грађанска права. Представници капитала нису никад ни духовни ни политички вође свога народа. А коначно, данас и тако нико више не вјерује да се држава оснива на задовољству народа. Представнике капитала не можемо сматрати ни неком социјалном кастом (Жидови!), прво зато што би опасност од њих изван државе била вјероватно већа него да су задржани у држави (будући да се велики капитал никад не концентрира само на једној географској тачци); друго зато, јер као каста они репрезентирају само релативно мали дио крупног капитала, а ни у којем случају читав тај капитал. Они су исто тако мн процентуално само мали дио емиграната. Преуређење државе може добрим дијелом да има разлога у економским приликама, иако данас у социјологији није више велик број оних који економски моменат у преуређењу државе сматрају јединим и искључивим изворним фактором; но какогод ствар изгледала са становишта државе, јасно је, да проблем

емиграције не може имати дубље подлоге у економским проблемима описане врсте.