Nova Evropa

сва материјална и морална лутања, страдања и пропадања, тај се вишак сублимира нужно у моралну и идеалну вриједност. Шта пријечи ту свијест да се шири и даље, у круговима гдје ће се емиграција постепено расплинути и асимилирати» Ништа. Култура нема домовине и културна емиграција ће, колико је вриједна, обогатити својом вриједношћу сваку културну средину у којој се нађе. А уколико није вриједна, пропашће баш поради те своје безвриједности. Емиграције ће нестати најкасније кад и режима који су их створили. Али култура има своје проблеме који, иако се кристализирају у историјским случајностима, надживљују те случајности. Тако се специфични проблем интелектуалног пролетера, по којем се он битно разликује од економског пролетера и мануелног радника, проблем духовне независности као првог постулата културног живота, проблем конкретне државе која може и која не може тај постулат да гарантује, проблем драговољног жртвовања економске егзистенције да се спасе бар посљедња нада духа, све те потешкоће и сва питања од којих зависи сутрашња култура, тако се све то освјештује у класи интелектуалаца баш поводом и посриједи валова савремене емиграције. | | |

Зато је развој свијести интелектуалног пролетера тако уско везан за ту спољну појаву, могли бисмо рећи за тај болни симптом. Та свијест самосталности интелектуалне класе, њезиних специфичних интереса и колективних захтјева, затворени свијет потреба и прилика аналогних онима радничке класе, али од те класе исто тако битно и радикално независних као и од буржујске класе, свијест по којој ће се интелектуалац искристализирати из мутног талога неке средње класе или средњих класа, — та свијест је данас још у клици. Појаве као емиграција симптом су њезине будуће снаге. Када, гдје, и како ће свијест интелектуалног пролетера разбити обруч који је још потискује и снижава у царство политичких и економских фикција и утопија, — одговарати на то питање данас, значило би прејудицирати у првом реду исходу савремених догађаја политичке историје, значило би хтјети гледати у опће прилике које ће настати иза овог рата, а то не сматрамо да је у нашој моћи.

Чедомил Вељачић.