Nova iskra

Врој 1.

НОВА ИСКРА

СТРАПА 5.

слика

урата,

А ХЛЕБА?! (СЛИКА ИЗ ЖИВОТА) о.ма тога у селу, ко није поштовао Милоја Лазаревића, а ваљан је и био. „Не рађа се више у нашем селу таквих л.уди!" слушао сам да говоре многи одмахпосмрти његовој. Умро је лањске годипе о јесени. И ја сам га необично волео још од детињства. Вејаше добар пријатељ мога оца, па често навраћаше нашој кући. Увек ће ми, кад дође, донети чега : или крушака, или шл.ина, или шећера. Неки пут ме метне на коња преда се, те одјашимо његовој кући. Ја га уз пут расгштујем о свему што видим, а он ми казује. Код његове куће се играм са Божом. То му је најстарији син, а мој друг у основној школи. Вожу сам волео више од евију другова. Седели смо заједно један до другог, на и у игри смо били увек заједно. Игра и трчање, шала и смеј ! Слатки су били ти дани ! Врл>амо ио шуми, сечемо прутиће, тражимо тичија гнезда, пужамо се ио дрвећу, јуримо један другог, те гледамо ко је бржи; нађемо какву ниску положену грану, па је јашимо; уморимо се, идемо кући мојој или његовој, па једемо. Кад год једемо млеко, а ми се засмехујемо, и ко се мање смеје, тај више једе. Често се толико смејемо, да по читав час не можемо да поједемо чанак млека.

— Благо вама кад још не знате шта је мука!сећам се да је једном рекао 'ча-Милоје (тако сам га звао), а ми се погледасмо, гга још у већи смех. Ја сам но основној школи отишао у гимназију, а Божа остао у селу. Кад сам по свршетку првог разреда дошао кући, једва чеках, да га видим. Одмах сутра дан одем његовој кући, да се играмо. — Божо чува стоку, нема њему више игре! — вели ми 'ча-Милоје. Одем и ја к њему. Играли смо се опет до миле вол^е у ливади чувајући стоку. Неки пут се заиграмо, те стока оде у усеве. Божу изгрде, а и мени тешко, чини ми се више но њему. Сутра дан се опет играмо, као да ништа није ни било. Неки пут му причам све што сам ја научио, а он слуша пажљиво, и распитује ме о свима појавама, 1пто су њему загонетне и нејасне, а ја објашњавам „научничким ауторитетом." По кашто се састави по десетину чобана. Ту се тек игра и игали. Кад пада киша, изујемо се, те трчимо боси по трави и барицама, или наложимо ватру у каквом пању, па се искупимо около, те иричамо или загонетамо. Кад стигну печењацп, онда је све то још пријатније. Тешко су ми увек падали растанци с другДвима, кад дође време да идем у школу. Година за годипом пролазила, а ми све олбџл.' нији. Кад сам свршио матуру, онда сам с Божђм