Nova iskra

Број 3.

НОВА ИСКРА

Страна 47.

оне на нашс столицо; ћурка, опружив своје дуге ноге, испе сс и на сто ; мачка нам скочи на. крило и стаде се умиљавати. Па онда какав тек беше јеловник ! За цело је и био достојан гостију ! Риба на зејтину, јарећи бут, тврд сир, трошни колачи, да би их каква мачка морала сматрати за гомилицу песка ! Као што се види, ту је било све. Стадосмо се смејати. За цело, то лепо представља место ! . .. У осталом, може се рећи, да у овом дивном крају све и подсећа најаретину. Првога дана, кад смо дошли, било нам је непријатно ; сутра дан пак јаретипа је и нама била као и другима : нисмо је ни опажали. Да би избегли таку кујну, ударимо у воће ; а оно је изврсно, нарочито смокве, које су медене. Вечерали смо с једне смокве са свим као што раде врапци. Лепо плаво небо на тераси баштенској, у сред граната, лаворика и вињага, светлуцаво небо у даљини, озарено сребрном зраком месечевом могли смо почешће посматрати. Ако би кога ма кад здрпила инФлуенца, саветујемо му, да одмах иде у Дубровник ; сунце, смокве, лепа природа биће му одлични лекари. То нам се може за цело веровати.... После мале проходње кроз долину Реке (Омбле), која личи на неку дивљу луку, која дубока залази у земљу, кретосмо се из Гружа лађом за Котор. Крнтија од лађе, која нас ношаше, и која се зваше Фијума, извесно је нека стара дереглија, коју је Лојд претворио у лађу једино с тога, да дЗ, посла њеним старим мрнарима, јер за путнике је права беда. Сиромаси, они то и знају; то се види већ и по томе, што је на крову свега само нас пет. Наша крнтија се грозно љуља на бистрој води, глаткој као стакло : при најмањем поветарцу рекли би сте, преврнуће се ; ако се море узнемири мало, онда све лети ипада, да је то невероватно. Није могућно ни јести : у трапезарији тањири и чаше слећуеа стола, лампа, што виси, игра све у ковитлац ; у капетановој соби велика тестија с водом направи већ читав потоп баш на самом његову кревету. У ходнику исто тако: једва се може човек држати на ногама. Сви смо позеленели ; из углова се чују паћеници, који повраћају и права је срећа, што ова беда не траје дуго. После једне поћи оваких мука ми већ дођосмо пред Котор. Которску Воку чине три узастопне луке, три језера, од којих свако изгледа као одељен басен Рекло би се, да је то Језеро Четири Кантона у Швајцарској (Фирвалдштетско ; а да су им планине мало стрменитије, за цело се не би од овога разликовало. Тек Бока Которска је под својим зеленим покривалом, прошараним белим кућицама, још и лепша. Последње језеро удара у један колосални зид, висок до 1100 метара, и са свим стрмо испршен изиад њега ; то је Црна Гора. Сплет стаза одаје из далека своје многобројне кривине у сред кршних стена; овде, онде по овим степеницама пење се мучно по какап планинац, кога видите као црну тачку .... Ми смо се мало задржавали у Котору, тек колико да видимо његове старе зидине на подножју планине. Аустрија одржава у овој рупи јак гарнизон, који би стотинак црногорских пушака озго, с њихове ваздушне тврђаве, за неколеко сахати потпуно збрисале. Него Котор је само једна' осамљена тачка иза непроходних нролаза.

Црна Гора је себи прокрчила други пут к мору, преко Бара : мала, још врло мала марина држи ово место и без њега би Црногорци, осамљени међу својим облацима, живели као изван света, између неба и земље. Живот ових невољника није завидан на овим стенама, без земље и без воде. Они силазе у Котор — о како је то трудно— и продају овде нешто мало живине, сувих дрва или размењују за мало хлсба, који их штити да не помру од глади, своје убоге адиђаре: оружје, појасе и т. д.; ово пак они цене толико колико и живот. И поред толике беде они изгледају поносито и достојанствено ; нарочито то важи за људе, чији су брци и Црте на лицу заиста величанствени. Напоран рад чини, да жене пре времена изгубе лепоту ; али многе међу млађима са својом меланхоличпом бојом показују неоспорно црте идеалне лепоте. Него да се журимо ка Крфу .... 0 фрдндуокога превео А. Станојевић. ЊЕГОВО ВИСОКОПРЕОСВКШТЕНСТБО ДИОНИСИЈЕ по милости Возвјој Архијепископ Пећски, митрополит Рашко-Призренски и Скендериски, Екзарх Горње Мизије и целе Илирије, часник царско-турског ордена Османије 111 степена. Царске Медаље и Краљевско Српског ордена Св. Саве I степена. ^ШИЈитрополит Дионисије рођен је 1858. год. у Босану ској Градишци (Бањалучки округ). Његови добри и побожни родител^и, Остоја и Марија, дадохпе му на крштењу име Дамјаи. Отац му је био по занимању занатлија, пушкар, који је својим радом и понашањем стекао углед и служио као пример другима, будући један између на ,Јбол,их радника у своме послу. Још у раним годинама Дамјановим, умре му отац у Драгељским Лужанима, оставивши након себе још једну кћер, која беше старија од сина. Мајка, као права Српкиња, племенито је желела и трудила се да јединца Дамјана однегује и школује у оном духу, који падимаше и њене груди, па да буде од користи своме роду и православној цркви. Најпре ступи Дамјан у основну школу у Градиптци. Свршетком те школе, породи се у њему жудња за богословском ттауком. И млади ДахЧјан, трудом своје предобре мајке и пријатеља, ступи у београдску богословију примивши монашки чин на Сретење 1878. године у, манастиру Туману (Пожаревачки округ) , и добивши ново име Диоиисије. Те исте године 17. и 18. декембра рукоположио га је за 1)акона и јеромонаха у Саборној Цркви у Београду пок. митрополит Михајило. Свршетком 1882. школске. године отишао је у своје рођено место, Босанску Градишку, где је, верно служећи роду и православној цркви, био архијерејски намесник све до м. Фебруара 1895. г. У томе времену, за његов савестан рад, ревносну службу, добро владање и достојно понашање, ондашњи