Nova iskra

Бгој 3.

ском Читанком у две књиге. 1895., које се сад употребљавају у III. и IV. разреду. Колико је овај Новаковићев рад знатан за књижевно образовање школске омладине и у опште српске интелигенције, толико је за саму историју српске књижевности као научну струку знатан његов рад: на српској библиограФији, на објављивању и издавању књижевних сиоменика и на научном обрађивању знатнијих појава из књижевне прошлости српске, у облику посебних студија и монограФија. Две године доцније после прве појаве његове Историјв сриске књижевности изиде (1869.) и његова Сриска библиографија за новију сриску књижевност •— до године 1867., а за тим 1868. до 1876. за сваку годину у „Гласнику" тих година. И ако је већ П. Ј. ШаФарик учинио први знатнији покушај за српску библиограФију у својој „Историји српске писмености" (Оезсћ. (1. вегћ. 8сћп11;), опет за то први ју је Новаковић обрадио као засебну научну грану, те тиме познавању и проучавању српске новиЈе књижевности положио поуздан основ. Али ништа мање није Новаковић учинио и за познавање и проучавање старе српске књижевности, научно издајући и објавл.ујући књижевне споменике у „Гласнику" Српског Ученог Друштва 1866.—-1785., па у „З^аипата" Јп^о»1ауеп8ке Ака(1ет1је 1872.—1886., и на послетку у „Споменику" Српске Краљевске Академије (1895.) Тим је допунио и даље наставио у том правцу знаменит рад својега учитеља Ђ. Даничића. Поименце, пак, споменућемо ове Новаковићеве радове, који се тичу разних тренутака или старе или новије сриске књижевности : Срби Мухамеданци и турска иисменост , по књизи др-а О. Блау-а, у „Гласгшку" XXVI. (1869.); Стари срискословенскибуквар с неколиким белешкама заисторију буквара у опште ■—у „Гласнику" XXXIV. (1872.); Сриски иоменици XV—XVIII. в. у „Гласнику" 42. (1875.) ; Акценти штампаних српско словенских

књига у „Гласнику" Х1Л\ г . (1877.) ; Божидара, Вукови&а зборници за иутпике и Хронограф, цароставник, тројадик у „Гласнику" Х1Л\ (1877.) ; Буквари за Србе 1727 и 1734 у „Гласнику" ХГД Г 1 (1878.); Прииоветка о Александру Великом у старој српској књижевности у „Гласнику" II. одељ. књ. 9. (1878.); Акценти трговишког јеванђсља од 1512. у „Гласнику" X[Л Т П (1879.) ; Варлаам и Јоасаф) прилог к познавању упоредне литерарне и хришћанске белетристике у Срба 7 Вугара и Гуса, у „Гласнику" 1 ј (1881.) ; Сриске народне иесме о боју на Косову у „Годишњици" II. (1878.); Ђуро ДаничиК или филологија и књижевни језик сриски 1847—1877 у „Српској Зори" (1878.) ; Белешке о Ђ. ДаничиКу у „Годишњици" XIII. (1886.) ; иреводио одломке из старе сриске књижевности у ,.Хришћанском Веснику" за 1878.—1881.; Челник Радич-ОблачиК Раде сриских народних иесама у „Годишњици" IV. 1884.; Стара штамиања за Бугаре у „Кас1п" 37.; у Јагићеву часопису „АгсМу 1иг в1ау. Г1п1о1о^1е" више чланака књижевно-историјскога значаја : о Леђану граду сри. нар. иесама, о одласку св. Саве у калуђере, Легенде о с.в. Алексију и т. д. од 1876. на даље ; у француским књижевним часописима Лежерову и Губернатисову неколико чланака и чланчића о српском језику и књижевности 1873.—1886.; у разним књижевним и политичким часописима разне ситне белешке, књижевне доиисе, критике, реценсије, ириказе, иригодне беседе које се тичу појединих знатнијих тренутака, књижевника и научника, у историји српске и словенске књижевности. Ето тако (и до овог пространства) се развио Новаковићев рад на историји и нознавању српске књижевности, свакојако најсроднији и најближи његовим књижевним почецима. Тај рад већ је толико опсежан и знатан, да би довол^ан био да му само он у историји српске књижевиости на свагда очува славу имену. (свршиие се)

и си мени, песмо, била Првих дана друга смела, И пружала лака крила Куд је моја душа хтела. Ти милова росно цвеће, Ти шапута рујној зори ; ' Твоје крило свуда леће И никад се не замори. Где се љубе срца млада Ти их нијаш, песмо мила ; Где се тражи топла нада Ти си и ње оставила.

П 0 Р У К А

А где 'но се тужи, плаче, Ти разгониш сузне ноћи ; Па да срце куцне јаче Ти му дајеш своје моћи. Тако лета, песмо лака, Украј суза, крај певоље ; А реч ти је била свака: Не бој ми се, биће боље !... Да, тако је увек било, То је ваљда упут с неба; Али данас, чедо мило, Твоје крило мени треба.

Видиш оно поље равно, Где се нојца равни данку, Спазио сам, не одавно, Једну ружу сиротанку. Ох, какав је цвет румени! — У свету му равна није. Ал' га од свуд, тешко мени, Непогода љута бије! Олујина, муља, громи, Све што носе мутни дани Над њиме се, јадним, ломи: А никога да га брани.