Nova iskra

Страна 146.

Н 0 Б А

И С К Р А

Број 9.

дредане, без потребе љекара и утјехе, беа икаквих захтијева, без болних поклича ; оне се гасе као што су живиле мирно, безбрижно, спокојно, у чврстој нади да их, бар тамо — мужевље батине нратити неће. Така је, по свој прилици, била мајка Лазе полицаја. 0 оцу су ми друкчије прииовиједали. Важио је он као најкрупнија људина у селу, а био је самовољап и јогуница до зла Бога. „Као Марко Краљевић, тако ми Бога, господару!" увјераваху ме најсвечаније сељаци. Опијао се често, особито последњих година, а Стоју је само једном у неђељи тукао, не с тога што је он и више пута дохватио не би, већ из једноставиог разлога што би се скоро сваке неђеље по неколико дана у град отиснуо и ту зачамао све док новаца или радње траје. Кад би се вратио у село, то јој се као оченаш знало да је батине минути неће. Тукао је без икаква узрока, само из жеље да је туче ; не би с љом ни говорио, већ је једноставно ухватио за руку, дохватио тољагу, па млати док рука не клоне ; нослије тога би мирно и слатко вечерао а још слађе снавао. Покушавала је додуше Стоја и да бјега, ал' би је иослије тога просто нагрдио ; једнога дана мишљаху да је око изгубила, тако је масница на образу отекла била. Она се послије два-три дана узалудна покушаја нокорила судбини својој и закључила, да су обичне батино далеко блаже нег батине послије бијега, те се потпуно у кући умирила. У осталом Марко је био добар и милостив човјек особито према сиротиљи. Приновиједаху ми комшије да је каткад цванцике са јечерме откидао, да иоможе просјацима. Сељани су га цијенили због његове бистрине ума и због његове неустрашивости, а богме га се и прибојавали. Мало ко је смио да прође као Марко у сред ноћи по пљуску и вјетру поред Тројичина гробљишта, ђе казиваху да вукодлаци обилазе: а ни иоп Тома није му, Бога ми, могао запредати. „Знаш ти, попе — рекао му је једнога дана Марко, кад га свештеник рад пијанства и рад поступања са жевом бијаше изобличио — да ти мене нијеси ни родио ни кунио ; ако пијем, пијем из своје кесе, а ако тучем жену, тучем своју жену; ти си главар у цркви, а као таком част ти и поштење, као ћаћи своме — и Марко се бијаше дотакао капе. Ако ти пак што за изборе, ил' за нашу опћину доље у Книну служи, попе Томо, намигни само, иа да видиш како Марко лети! Нијесам се ја, болан, јуче родио и ако си старији од мене, знам ја ђе треба а ђе не треба. Запамти добро, попе, да те ко криво погледа, не би, Богами више пуре јео, нијесам ја ни пред Турцима бјежао, а камо ли ћу се бојати некаквог фратарског чеврка-ња, ал' молим ја тебе, остави ти мене на миру с мојим вином и с мојом женом !" Поп је послије те свечане изјаве истИна нешто надовезао, али благо и умилно, није се више пачао у Маркове интимне ствари, већ му, као најразборитијем у селу, приповиједао све што је знао па чак му и српске народне пјесме читао. У том је Марко особито уживао и топио се у гњеву што Косово није њега затекло, или он Косово. Покушао је био свештеник да научи и читати Марка, ал' му то није упалило. „Аја, попе — одсјекао је Лазин отац — мани ти то, тако ти Бога, није то за ме; ђе бих ја пратио ту ситнеж (тако је он слова звао) и дотле докле ти — доћерао, кад ми ти тако лијепо

попијеваш и запијеваш ! Пјевај ти мени, брате, док ти грло подноси, а ако то што ту пише доггјевано није, викни само: ђе си Марко ! та не бој се !" Ово су главни иотези које сам од тежака из његова села докучити могао, а ви добро знате да је и ово много кад узмете у обзир безбрижност нашега тежака и његову неиовјерљивост и сумњу пред свим оним који клобук носе. Па није то никакво чудо, кад се сјетимо колике су нреко његове главе фијукнуле ! Што се Лазииа брата тиче, он је умро од сушице, прије нег што се у мени породила жеља да приберем Лазину историју. Сви који су ми о Танасији приповиједали слажу се у томе, да је то био добричина човјек, мучаљив и наиван као дијете и да је љубио истински брата Лазара, који му је у шест годииа само два нута писао. Надовезиваху очевидци тих нисама, да је Лазо у њима тражио очевину, која у осталом одавно бијаше пропала — а и како не би, кад покојни Марко бијаше све нропио, до оне колибе у којој се и данданас гуштери легу и која се огледа као црна кукавица изнад тројичина гробљишта, ђе Марко и Стоја вјечни санак бораве. Ово је све дакле што сам о поријеклу Лазе полицаја прибрати могао ; што се пак мог познанства с њим тиче нећу никад заборавити. Учио сам се тада у Спљсту и заборакл^ао постеиено у школи препорођеног града мили српски језик којим ме мајка задојила, којим је Лаза иолицај говорио. Нећу и не могу да се тужим на то сретно младеначко доба> које сам у том граду нровео ; ту сам у породицама које су у опће једним језиком говориле, паучио језик божанственог Дантеа, ту сам за први нут читао у оригиналу Манцонијеве „Веренике", ту сам од једног католичког свештеника, којћ је био професор талијанског језика, примио многе здраве подлоге, које ми пи дан данас на одмет нијесу, ту сам први нут љубио и први пут преварен био. Али што се школе тиче, то је било за приповиједање, тако ми Бога. Трпио сам сваки пут кад бих жедан знања отворио своје ручне књиге и наилазио на онај језик који се официозно „српско-хрвацки" звао, а у истипи с кинеским шуровао. Говорило се ту о некаквом „црљеном крутом крву" мјесто о црвеној згуснутој крви, о „жутим безбојним бојевима" мјесто о жутој јасној боји, о „троточковрских летећих колесих" мјесто о брзим велосипедима су три кола, о „клаптавим тамбурама" мјесто о звучним точковима на броду и т. д. Коло се звало „котурача", штап „трестика", шибица „завијутак", пијесак „камење", камење „пјесковити налози", ирашина иа путу „витлање", глас „завик", пјесник „пјевац" и све тако до зоре! Једном ријечи, није се знало ни ко пије ни ко плаћа; писало се и говорило се оним језиком којим и данданас сви могућни Тугомири, Чедомили, Богомили и Трпимири хрвацког препорода говоре и нишу и којима још модерна Филологија није одредила никакво мјесто у историји и у развитку језика. Ја сам са неколико пријатеља Срба био на чуду и муци у том вртлогу, кад ме једнога дана на спљецкој госпоцкој пијаци срете, упознаде и по војничку поздрави Лаза полицај, Остадох забезекнут, престрављен скоро