Nova iskra

Број 12.

НОВА ИСКРА

Страна 211.

Отуд и не можете никако склопити целу слику њене најважиије личности, ни разумети њено неухватљиво покретање, необјашњено, невезано. Отуд се и могло десити, да нам понеких иестаје из те групе черазумљиво зашто, тајом искрадају се без разлога, пошто су вам их највише показали, пошто се на њих дуго и дуго ударало гласом случај са Коричићем, на којему је писад толико застајао у целом првом делу, нагонио вас и речју својом и делањем његовим да ишчекујете некакав ривалитет између њега и Вушинскога, *) па га одједном пустио, ^ заборавио потпуно тако, да вам се више никако до краја не иојављу.је, никако поготову и не спомиње, нити иначе има икакве везе с развојем приповетке ? — Отуд и оне тако опште, готово наивне мотивације Вушинскова делања. Јер, иајзад, када се из Немачке доведе један граФ, који се бави метаФизиком, са женом из Америке, која има читав геолошки музеј с камењем из свих крајева света, да се покаже утицај под ко.јим се развијао ; када му се ради коптраста даје отац сурове енергије, окошт и »носве свој«: и кад га писац одводи, да у једноме друштву заступа и брани идеју словенске узајамности то се све може примити, то све може имати некаква смисла, заједно са свима осталим баронима и бароницама — али, зар се може узети и то као озбиљпо мотивисање, када се Марцел Вушински, у иајстраснијему часу заноса и заборавности у сцени о растанку, трза из наручј I Љеркина — јер хоће да на њене чисте, девичаиске усне спусти своје »окаљане нечистим пољупцима«, или кад се при сваком покрету његове душе позива у помоћ једна тако општа и тако растегљива ствар, као што је — прошлост, да ви мислите на неку страшну, црну прошлост, а она вам је цела у томе, што је, како писац каже, Вушипски некад »живео као и сви младићи« и »упознао се с љубављу«, тојест: љубио једну. на је оставио ; волео другу, па је напустио ; волео трећу и — »одбјегао је« ? ... А све то тако јако пада у очи. и све то толико истакнуто стоји да је заиста штета, гато се морају изгубити и неопажене остати и многе добре поједипости и нека лепа здрава п једра места. Но то по себи морз доћн и писцу несумњивога талента, као итто је г. Лесковар, кад му се, можда, учини деликатније да се итуби у ромаитичпим авантурама једпе болесне, загонетне и њему туђс душе, коју пити је кадар да разуме, ни да оцрта, но бавити се набирчењем свега неоцењенога и неизмернога блага у друштву, народу, околини његовој, те, једно, некориспо трошити снагу и таленат свој, и, друго, нропустити створити како треба и оио гато би се могло .... А то је на гато сам и ја хтео обратити пажњу .... 1Јв8 ћоппез 1;гас1Шоп8 з'еп уоп! Прошли су лепи дани кратких и свежих приповетчица са села, дирљивих патриотских сличица н иеисторијских историјских прнповедака Наши се писци крећу напред .... Остављају се стари пути, стари гааблони На једној страни, код нас, Јанко је покугаао са социјалним романом, Ранковић дао један, Глишић и Домановић спремају нове На другој страни нокрет хрватскнх књижевника, истина нагао и екстреман али свакако управљен напред .... Нека је са срећом Ми сви волимо напредак. Па ако социјални роман и не буде много срећан у подухватима наших »сеоских« приповедата, а покушаји младих Хрвата и остану само као прелазни »знак времена«, плодови њипог грозничавога хватања за новачењем, модернитетом, свакако носе и корнснога плода.... Време, које све регулише, знаће већ показати, да тај нанредак није ни у угледању на болесну, декадаиску, без сутрашњице појезију, ни у некорисноме узлетању за деликатним загонекама душа трулог, далеког другатва. Сш. јУ!. /Тукобић. У м е т н о с т Поворшпте Олуја, шала у једном чину од Д. Врзака. — I'. Вожа Д имитријевић у Скендербегу. 20. маја дават је први пут најновији оригинал (оног пута се сме веровати) Врзаков, 0 л уј а. 0 л у ј а је ... Грмљавина, муње, нљусак, ветар, ужасан ветар. Женедвејуре по ноком предсобљу, млатају рукама, надвикују се и као да би хтеле у пркос ветру и нисцу иешто да кажу, и у одсудном тренутку кад је њихов сгевсепДо био већ толико срећан, да смо веровали да ћемо •целу загонетку одгопенути, сене муњп, гром! и — ми остајемо опет у мраку и пезнању. Ту пада један врло леп, пуно реалан детаљ, нример духовито и дубоке опсервације пшпчеве: 1.) жене на грмљавини вригате, 2.) у страху бацају светњаке. Из тог срећио почетог заплета (писац зна колико је лукративно изводити га у мраку) проницави видеће доцпије морал: да треба становати у стану са више оделења и врата, да треба бити за стари систем светњака, и да на грмљавини треба држати врата отворена. Ми смо издали тајну и ви већ лако погађате дајегоснођа X. у страху улетела у собу једног нежењеног

*) Опоменути се његових речи о књижевним радовима Бушинског и заједљивог позивања на Вушинскове године у кући Љеркиној; Љеркипа резоновања, Аугустићевпх речи и — најзад и нарочито сцене када Бушински допратп Љерку дома: »Господнп Коричић се намргоди,«

госиодииа (нежењени ни у којој комбииацији ие губе), да ће госнода доћи мало весела, да ће муж г-ђе X. у мраку од нреплашене и уплакане удовице помислити .... и да ће, у тренутку кад треба да настане објашњење и каваљерско испраћање удовице до њеннх врата, из трећих врата у сличној ситуацији изићи његова жена, нод руком нежењеног пријатеља и -- табло! У гпеву и недостатку другог оружја — и што само можда не знате — подићи ће испуштене светњаке и нови табло! Светњаци ће им објаснити све. Жене су биле невине. Требало је одиста доста духа и среће па да писац и овим успехом увепча своје досадање тековипе. Г. Врзак и даље неуморпо и неустрашимо обећава. Желети је да истраје на тој трновитој стази. Г. Божа Димитријевић ученик глумачке школе у Паризу изашао је овог пролећа у пеколико прилика пред београдску публику као глумац и декламатор*). Последњих дана (6 маја) г. Димитријевић је играо Стеријиног С к е н д е р б е г а, и примљен је са пуно одобравања публике. Скендсрбег је јака и симнатичиа улога, а у игри г. Димитријевића видело се колико она може да покаже дар доброг глумца. Г. Димитријевић лон, млад, срчан, и има врло пуну, јаку драмску дикцију. У дијалогу још се невегато служи глумачком техником и слободом, јор је врло мало Фамилијаран и са костимом и са позорницом, и притом у иескладу са осталима који, једва са малим изузетком, не изговарају никако, али је у монологу одличан. Подсећамо на познати леп завршни монолог I. чина, без сумње најлепши у целом комаду, који је он рашчланио и нијансовао са толико разумевлња, и изговорио са толико жара и полета! — Већа је реткост гато се похвала ове вечери са малим изузетком (г. Љ. Станојевић) можо дати и свима осталима. Цело воче испало јо врло добро. Г-ђа Гргурова, Г-ца Петковићева и г. Милутиповић добили су ноколико и праведно заслужоних аплауза. ш.

М у з и к а Копцерат, који је приређеп 25. маја у К. С. Н. Позоришту бно је по садржини, јачини оркестра и начину извођења једна од најбољих оркестралних нродукција иоследњих година ; али особиту вредност и значај добио је тиме, тто се то вече у Веограду први пут свирала једна Бетовенова спмФонија (II а с т о р а л н а Ј6 VI.). Неговању и упознавању инструменталне класичне музике поклањали су до скора овдагањи музичари сдабу пажњу, ма да се у вигае прилика могло запазити, да има услова, да се прими и та врста музике. Да Веоград данас има публику која се интересује за озбиљиу музику и која би је радо примила, могли смо се уверити приликом овог концерта, јер и ако је овај био ггриређен већ на измаку сезоне, опет је био врло добро посећен и нажљиво саслугаан. У овом тренутку ми се још и живо сећамо оних година, када је био познатн Гудачки квартет, који је готово пуне три зимске сезоне нриређивао концерте у Грађанској Касиии из камерне музике од одабрапих, већим делом класичних пијеса и знамо, да је публика радо посећнвала те концерте. Кад би се дакле концерти, као што је Управа Позоригата успешно нокушала, стално завели, они би могли укусно одабраном садржином ностати врло интерентни и поучни. У кратко да напоменемо, могао би се на пр. приредити Концерат од ч и с т о класичних п и ј е с а; или би се садржина ноделила у два дела: први део бно би лакши, популарнији и састављен из комада л а к е м е л о д и ј о и о б р а д е, као што су на пр. махом наше инструменталне композицијс, оперско Фантазије, пијесе за игру и т. д., а у другом делу била би каква подужа класична композиција. Трећа занимљива Форма, био би н к о н ц е р а т и с т о р и ј с к и. У њему би пијесе биле сређене хронолошки, по разној школи, и застуиљене главним репрезентантом, тс би се тиме показало ноступно развијање музике и уједно карактери. стика композиције и писаца. Четврта врста могла би бити комбина ција оркестра са вокалним хором ; и најзад, ако сиоменемо концертс у којима би се изводиле композиције по иародности (на нр. чисто фраицуских нисаца, руских, норвешких, немачких и т. д.); онда би на тај начин ностигли тако разноврстан и неисцрпан програм, да би се без сумњо нублика не само јаче и дубље заинтересовала, него би сматрала донекле за потребу, исто тако као што сматра за потребу да гледа стране позоришне комаде. Концерти ове врсте, ако се буду приређнвали у нозоришту, били би и са економне стране практичнији, јер неозбиљна и неко-

*) Јакшпћеву С т р а ж у и II о п о ћ на концертима у В. Школи, н улоге Руј Влазаи Скендербега у Нар, Иозоришту.