Nova iskra

Страна 198.

НОВА ИСКРА

Број 12.

чући преко оштрога камења и њихово се зврјаље разлегало дубоко у провалији. Грмљава је бивала све јача а киша је лила потоком. ■— Још се ништа не види, Јоване? — упита зловољно млади путник. — Ништа на свету. Помрчина је као тесто. Младићу не би право, али ћутећи слеже раменима и јаче притиште око себе свој мокри горњи капут. Био је припремљен на све. У осталом, сам је крив, јер су га у П .. . рођаци задржавали, говорећи му, да пут може и сутра наставити ; али он је знао да то не би било у вољи његовим старим родитељима који га тако жељно ишчекују. Киша је лила без престанка; поточићи набујаше и прећаху да постану велике реке ; по путу се беху начипиле велике баре тако, да је изгледало као да пливају а не иду сухим. Око њих је био густ, непровидан мрак и само што им муња покадшто осветли пут. — Хој, хој, Марко, па ми смо залутали, рече кочијаш и стаде. — Ми смо пошли у М. .. . Ево се река нигде не види! И за потврду својих речи он се скиде и стаде окретати свуд у наоколо. Младић је ћутао. Јован виде да су коњи ударили путем, па их окрену натрагТребало је по часа хода, док је изишао на правп пут. Међутим и киша преста падати. У даљини су се још ваљале црне масе облака, муње су ређе севале, звезде су сјале кроз танке облаке. Дрвета, обливена кишом, стајала су сад мирно, као да им пре пола часа није претила никаква опасност. Пут се тешко распознавао и коњи су с муком извлачили ноге. Младић се и даље удуби у размишљање. Беше скроз покисао и осећао је лаку дрхтавицу по целом телу. Би му криво, што није заноћио у П . . . ., бар се не би толико намучио ове ноћи. Међу тим се небо све више ведрило, путем се поступно видело. Најзад се у даљини указа зрачак слабе светлости: зна.к, да су близу. Срце младога путника поче јаче ударати : још га врло кратак нростор растављаше од оних, којима је тако журно хитао, због којих је толико мука вечерас провео. — Пожур' се, Јоване, пожур' се! Они нам се већ у велико надају а јамачно су и забринути, што нас нема за толико. Кочијаш швићну бичем, коњи покасаше удвојеном брзином и после кратког времена зауставише се пред једном спретном доста великом кућом, у средипи варошице А Младић искочи из кола и очима гледаше слику која се појави на вратима, држећи у левој руци свећу коју је десном заклањала од ветра. Беше то висок снажан старац, с дугом седом косом која му на рамена падаше, ведрих благих очију и високог али већ збораног чела. — Он је, он је! Та ево познајем му лице, али гле, како је оседео! Сиромах старац ! — Нуто, синко, а што тако доцкан ? Ми те непрестано изгледамо. Овамо да се загрлимо, јер се одавно не видесмо. И не знајући више шта ће од милости, ухвати сина обема рукама за главу, па га љуби у чело а ветрић му се игра седом брадом и с оно мало косе на глави. — Али, бабо, пусти ме. Ти ћеш се сав извлажити, видиш како сам каљав.

— Камо га ? Где је ? — зачу се нов пискав глас и из куће дотрча мала пуначка старица, сва седа, у некој затвореној хаљини, полете младом човеку и посрћући наде му на груди уздишући и јецајући од силне радости. •—• Сине мој, мајчин поносни цвете! Мајка је мислила да ће умрети а да не види свој понос, свог Марка. Па како си ми израстао, голубе ? Ево те већ и науспица обележила. Али ближе овамо к свећи, не могу те лепо ни видети. Срце јој ■— чини се — престало да куца, глава се окреће а ноге дршћу, не Могу, чисто, свој терет да држе. Она још јаче стиште руке око врата синовљева, боји се, да јој га когод не преотме ; Љуби ону поноситу главу и неће да је пусти никако, као да се раста.вља од сина. Старац је силом отрже. — Нуто, Сбко! Престани већ једном. Подетила си се под своју стару главу. Нал.убићеш га се и нагледати: биће ти доста времена. Тако се гости не дочекују. Син ти се ужелео неге материне, а ти за то и не хајеш. Нахрани славуја, па ће ти певати, — рече најзад стари Павле, отац Марков. И у самога њега дрхтаху од узбуђења усне и брада а очи му беху п} г не суза, ма да се он с муком уздржавао, да не да израза силној радости родитељској, хотећи да изгледа са свим равнодушан. Марко беше мокар до коже и радостан што ће се моћи одморити од досадашњег напора у очевој кући, у друштву старе матере. Био је необично весео и живахаи, као да га киша није ни тукла. — А да, бабо! Ти си у праву: ја сам ти гладан као вук. Још ме је и киша поштено истукла, те ће бити много пријатније, — рече Марко скидајући капу и пролазећи руком по влажној коси. — И ја велим да неће бити рђаво. Ваља нам вечерати а и теби ће требати да се одмориш, па сутра можемо ћаскати до миле воље. Чула си, Соко, шта ти син хоће, па сад пожур' се, — додаде Павле. — Све ће бити готово .... све. Ја ћу сјша наре- у дити. Толико је времена, од како га нисам видела, пи' чим нонудила, иа још сад код мајке да жељкује. Све ће одмах бити. И стара Сока отрча весело и радосно у кухињу, лушсајући по поду папучама. •— Е голубе мој, па сад смо опета ту, усвојој милој кућици, — рече стари Павле кад остадоше сами. —• Не живимо, истина, као Крезови, али с тога задовољно и ваљаио. Нећо ти бити тесно у овом оквиру ? — С те се стране немој бојати, бабо. Мени ће овде бити боље но на икојем другом месту. Ти знаш: где ко никне, ту и обикне. — Са свим је тако. Ти си још онај исти. Али болан, што се не раскомотиш, или не мислиш, ваљада, спавати у том влажном оделу. Младић се диже и поче лагано скидати са себе комад по комад, докле га старац кришом посматраше испод очију. ■— Али што сам ти собицу спремио, видећеш већ. Нисам ти ни кабинет заборавио, и знао сам да ће ти требати. — Зар и то ? — прихвати Марко изненафено,