Nova iskra

20. И 21. БРОЈ БЕОГРАД 16. ОКТОБРА и 1. НОВЕМБРА 1899. ГОД. ф*

ГОДИНЛ I.

АРХИМАНДРИТ НИЋИФОР ДУЧИЋ СРПСКИ КЊИЖЕВНИК

у скромним монашким ћелијама, одакле је излазила као књига. Од гусала пушци — на посао, а од пушке гуслама — на одмор, скраћеии је израз српског народног живота. А ко је то.лико срећан да од гусада пређе на кпигу, а од ове на пушку — избраник је „ком ваљаде сви да дворе." Ершни седамнаестогодишњи младић Дучић напусти са благосдовом очиснки дом, оде у оближњи манастир Дужи те учини за оно доба редак и велики корак — оде на књигу, да брзо за тим навуче и црну ризу, да се иосвети Господу. Што су му Дужи могли дати, брзо је примио, па жељан и већега рада дође у Београд где сврши Богословију. Словен. Филологију слушао је у славнога Ђуре Даничића, а општу историју, философију , геограФију, стару јеврејску и Француску кљижевност на париском университету. Обрадивши на тај начин Херцеговцима урођену тежњу за све леио, напредно и корисно Дучић се заложи сав за добро свога народа. Знајући да без слободе нема напретка, а гледајући велики део народа у ропству, оличи у себи израз „за крст часни и слободу златну". У црној монашкој ризи, учећи стадо своје љубави ирема Богу, спремаше га у исти мах и за слободу. Тражећи помоћнике намери својој, нађе га у^вазда спремнога Л.уке Вукаловића и његових договорника. Узевши на се, 1861. год., управу херцеговачких устаника, био је одликован и њиховим поверењем да у Мостару преговара с Омер-пашом. Али како се преговори не^свршише срећно, устанак се настави; а у њему је Дучић вазда био међ првима и у збору и у боју.

Архимандрит НићиФор Дучић рођен је у Херцеговини у селу Л.угу код Требиња, где је провео и прве годиие свога детињства. Народна свест је варничила широм српскога света, а у Херцеговини се никада није гасила. Налазила је она ту снажнога израза и у нушчаноме праху и у јеци гусала, и

С > београдског саборног звоника оглашено је 17. октобра о. г. предвечерје ретке прославе, значајне и по реткости и по нмену за које се везује. Дрква, мати свију нас, прва је похитала да објави београдском грађанству недесетогодишњицу искрене и предане службе Богу једнога од својих најугледнијих сановника, — архимандрита НићиФора Дучића. Иста звона разнесоше и вест о четрдесетогодишњици му књижевнога рада, јер посветивпш десет првих црноризних година служби и љубави ка Господу, латио се данашњи слављеник и пера књижевног. И ако слављеникова

скромпост није допустила да припреме п ред о прослави изврши и одржи нарочити одбор, ипак је прослава та била израз једнодушног нризнања и одавања хвале и из српских и из туђнх крајева. И корпорације ипојединци похиташе у слављеников стан да одаду хвалу скромноме монаху, знаменитом књижевнику и храброме борцу за ослобођење и независносг српску. Такви изрази иризнања, неизмамљени никаквом званичношћу, уносили су у слављеникову душу ретко задовољство, а у забринуте савременике најлепшу утеху.