Nova iskra

С трана 374.

НОВА ИСКРА

Б гој 22. II 23.

БУГАРСКО НАРОДНО П030РИШТЕ (НАРОДНА ДРАМАТИЧЕСКА ТРУПА „СУЗА И СМЕХ")

(свршетак)

/рзо одосмо на вечеру и још пре почетка бесмо у дворници „Славенска Беседа". У дворници затекосмо врло мало публике, а нарочито мало женскога света. У седиштима на канапетима бесмо само нас тројица и већ се бејах побојао да неће ни доћи до представе; а инструменти војне музике с галерије одјекиваху и зујаху „тужно" и добро раздираху слух у слушалаца. Али мало по мало дође још нешто света у дворницу, па и неколико женских походилаца; а управо испред нас, у првом реду канапета, на опрам средине позорнице, где ми седесмо, појави се један господин у цивилу и пријатна пзгледа, омален, с две новисоке и доста лепе даме и седе с њима баш испред нас; а и на другој страни, у нрвом реду, посади се неки господин с неком дамом. Кад се господин с дамама испред нас беше посадио, г. Миларов се пригну к нама и шану нам: — То је пуковник Петров, бивши министар војни у Стојиловљеву кабинету, а сада на расположењу. — Како бејах то пре подне случајно и уз реч чуо у нашем заступству, да има неколико Српкиња у Софији, већином из Баната, које су се поудавале за више бугарске чиновнике и више официре и да је и жена министра Петрова Српкиња, то гурнух лако мога пријатеља и напоменух му тихо: да се ваља узети на ум при оцењивању, јер ће нас разумети даље испред нас. Интересујући се и за публику и окрећући се да видим је ли још ко дошао, а уједно и да одвојим мало свој слух од лупњаве оне војне музике, видех да је света још дошло и то толико, да ће се трошкови моћи покрити и да ће нешто моћи и претећи, те већ с неким поуздањем очекивах и представу. Али „госпожа Р. Ст. Попова" и њена дружина, беху толико милостиви, те нас пустише да још мало подуже почекамо, а за то време нас је војна музика „усрећила" још с два бурна комада. Мој пријатељ постајаше већ нестрпљив и спреман беше да жртвујс ванредно уживање које нас ишчекиваше и предложи ми: да је боље да се одречемо уживања које нас очекиваше, јер се беше поприлично уморио од ходања по Соф.ији, а мучило га је и оно одуговлачење с почетком представе, јер обојица бесмо навикли на тачност. На срећу ускоро зашушта нешто, окретосмо се и видесмо да се то подиже завеса. Тек што се диже завеса а мој пријатељ узвикну тихо: — Ух, да мизерне позорнице и још мизернијих декорација! Морадох га и опет мало гурнути лактом и опоменути погледом на оне даме испред нас. Мој пријатељ утиша се мало, али обратив пажњу самој представи, он се стаде окретати час мени, а час г. Миларову, узвикујући тихо: — Скандал! скандал! Ово је горе и лошије и од неке дилетантске представе! Ја га гурах и гурах лактом и давах му знаке очима; даме испред нас. стадоше се окретати к нама и ослушкиваху наш разговор, али све беше узалуд; мој пријатељ и даље изјављиваше своје недопадање. На лицу г. Миларова видело се, да су му изјапе мога пријатеља доста непријатне, али најзад мораде и сам признати да су му и умесне. Да би мога пријатеља мало ућуткао, ја му скренух пажњу на глумца

који је приказивао потп. Шварца, на г. К. Стојанова, који ме је својом Фигуром, својим гласом — мало чистијим — својим држањем, својом мирном и доста природном игром живо потсећао на нашега бившег и некадањег друга г. Т>. Пелеша. Обратисмо више пажње обојица, и мој пријатељ даде ми потпуно за право. — Е, ето видиш, рекох му. — У н.ему већ имамо једнога од кога се да нешто истесати и с којим се може нешто и учинити. Мој пријатељ одобри ми, а г. Миларов нам рече: да је г. Стојанов већ био члан народне трупе, али да је иступио из ње, што је био незадовољан с улогама које су му даване, али да ће, према нашој оцени, гледати да се опет придобије и да га врати народној дружини. У том се појави и г-ђа Р. Ст. Иопова, као „Магда." Г-ђа Роза (јамачно пре Ружица) осредње је висине, мало угаситија плавуша, доста неразвијена, али ипак доста и пријатна појава; игра јој беше доста складна, а огледало се и неко разумевање улоге; говор јој беше најприроднији од свију и нагласак речи доста правилан, а истицао се и неки дар; али се и то одмах опазило, да о каквој школи нема ни спомена; да је упућена на саму себе и на своју интелигенцију и образовање, које стоји нижс од њенога дара. Публика ју је дочекала бурним пљеском и веома је акламовала при завршетку чинова. Г. Миларов је уживао, што је у неколико нашао потврду својој ранијој оцени. Мој пријатељ није се потпуно слагао са мном у оцени г-ђе Розе, а љутило га је и то, што је играла непрестано с лепезом у руци. На њега је и сувише утицала околина њена која доиста, одузимајући г. Стојанова, беше испод сваке критике. Мој пријатељ ме је једнако гуркао лактом и тихо узвикивао: — Та погледај молим те онога што игра „пастора" (Николов), каква му је маска и како високо и танко говори, као да је „евнух;" како плаче она што игра „Марију" и како се држи; та мора да је негде била или штумадла или слушкињица. Прсну у смех а с њиме и г. Миларов и одобри главом примедбе мога пријатеља. Мој пријатељ настави гушећи се у смеху: — А онај што игра онога официра (Ст. М. Попов) изгледа, како оно код вас веле: „Као да је понесен па упуштен." На ту примедбу морадох се и ја с њима насмејати, и ако ми некако беше и жао оних јадника о којима се морала донети онако строга оцена. Ох, оне маске, па игра, па оне декорације и како је био поређан онај намештај, који у осталом не беше тако лош, као ни одело, јер све ово последње беху добили на послугу од народне трупе. Мој пријатељ ме увераваше да је ова представа „комендија" какву још не видесмо, јер, уз све остало, и незнање улога, изузимајући г-ђу Розу и г. Стојанова, славило је свој тријумф; а местимице беху таке паузе, да се чинило да се представа неће моћи ни наставити а камо ли довршити Особито беше и занимљиво и досадно оно непрекидно зевање, и кад је говорила и кад је ћутала, г-ђце Вазове, која представљаше другу жену потп. Шварца, да су јој од силнога зевања и сузе удариле и да је најзад морала, због силног зевања, непрестано држати опружену руку, коју је наслонила на нос, да би тако као бајаги сакрила од публике своје непрекидно и до зла бога несносно и смешно зевање. Што се представа даље вукла, мој пријатељ као Да се већ беше уморио у својим примедбама те је почео тихо