Nova iskra

Страна 376.

НОБА ИСКРА

Број 22. и 23.

За тим ми приђоше сви редом и приказаше се. Видех да им је морало бити јављено за мој додазак, кад већ г. Мидаров није могао поћи са мном. За г. Ноповим при!)е ми г. Корков, осредње висине, отворено смеђе косе и смеђих бркова, доста симпатична појава, добро развијен, с пријатним подубљим органом. Г. Вас. Карков игра љубавнике и јунаке, али с више успеха ове последње, али није баш са свим на месту ни као млађани јунак, а као прави љубавник никако. За чудо, да сад ниједна наша позорница нема правога љубавника, а Бугари баш никако. Овде ми паде и нехотице ни памет: како се то негда, кад их беше код нас готово на избор, до стране надлежних, иа и од самих критичара потцењивало, и како су све друге струке биле боље награђене, него ли љубавнице и љубавници, и ако су они највише у раду и највећем трошку изложени, и то много већом него ли икоја друга струка, разуме се, ако се хоће бар приближено оно што треба да буде. По моме мишљењу, г. Карков мораће у брзо прећи у јунаке зрелијих година и ту би био можда на месту. Г. Карков је био питомац у Бечу пуне две године. Г. Гена Киров је повисока сувоњава фигура, са ситним лицем и малим носом; с наочарима, обријан и с подужом правом, назад зачешљаном косом, Он заступа струку тирана и интриганата, њему је досуђено да игра „Ивана Грозног," у делу : „Василиса Мелентијевна." И он је био питомац две пуне године у Москви. Уз ту тројицу долазе : Д. Асебренов, Хр. Сарафов. Александар Буинов, Георгије Стојанов, Матеј Икономов, Момаков, И. Шчарбанов и Хр. Ковачев. Сви ови, као материјал, могли би се, уз добру школу, употребити. Само је штета што скоро сви, поготову као и код нас сад, нагињу комици. То сам одмах опазио, а на то ми се доцније жалио и г. Миларов. Ко иоде познаје позориште и његове прилике, разумеће одмах и за што. Што се комичне улоге играју готово саме од себе, због комичних ситуација, смешних израза, о чему се већ сам писац довољно, а често и сувише побринуо ; што су схвативљивије за ширу публику и пријемљивије и што се у њима лакше и јефтиније долази и до популарности и доброга гласа па најзад и славе, него ли у другим улогама, где треба и умно и физички потећи, а врло често и окупати се у своме зноју, те да заслужиш неко допадање, неки аплаус и неки напредак у награди. Ред на позорници није ни издалека онакав, какав би требао да је и какав би се желети морао. Дисциплинска правила доста су лабава и непотпуна. Затојеимој пријатељ и понео уредбе загрепског позоришта, правила и уређење нашега нозоришта и закон о кр. срп. нар. позоришту. И ако је сушта истина: тешко оном позоришту и представљачком особљу, где се често потрзају правила и уредбе позоришта и позорнице и где све раднике и свећенике не везује љубав и једино љубав к своме светом позиву и храму богиње Талије. Ту је ђаво већ забагљао своје нокте у сред срца Талијина. Али покрај сиега видели смо, на жалост, да се дисциплинска правила ипак морају не само уводити и одржавати, него и — примењивтти и то што чешће у гато оштрије. Главни је покретач и једина основа за уметност: одапост и љубав к уметности до самопрегорења и оних

који су уметници и оних који су позвани да управл>ају. Где тога нема, ма колико било представа и ма колико новаца у благајници, ипак нема онога правога, нема напретка и нема праве уметности ! Морам се још једном вратити особљу народне трупе, коју сам и сутра дан гледао при огледу онога истога дана и морам и опет утврдити: да је материјал добар, и ако су бугарски државни управници учинили, као непрактични и непознаваоци праве ствари, огромну и кардиналну погрешку, што изаслав своје питомце, нису их упутили одмах и у практичну и праву гаколу, на позорницу и у рад, па ако не би било и друкчије могућно, а оно и само као статисте и статискиње. Само је позорница главна,, једина и права гакола ; ту се глумац рађа, напредује и усавргаава; све остало споредно је; ако је на правој позориици, и ако је иоле вредан и појми свој положај, лако ће доћи и до онога спореднога и потребног. Тисућама примера доказују и тврде то неоспорно ! Друго је осећати неодољиву жељу и одати се из позива и љубави некоме позиву, што важи за све, а најпоглавитије за уметности; а друго је опет бити гледалац, за своју забаву и уживање; имати више гледаних представа на броју; бити ширега или ужега разумевања; бити ширега или ужега естетског погледа и укуса и бити чак и неки критичар, према многом гледању и читању; јер ипак за то и поред свега тога има неке разлике између глумаца таких и таких критичара. Жалостан је и малотрајан тај глумац који се није испео на површину у самоме раду и на правоме месту, делећи лактове и буботке и примајући их као заједање, уједање срца и душе, итд.; а још је Јаднији онај вајни критичар, тако звани, који се учио читањем, на туђем раду и дому, а овамо није добио ни један буботак лактом на позорници, изнутра, нити га је која кулиса клепнула по глави, нити је икада био изгрђен од какве свећенице Талијине, а још мање да је био избачен из гардеробе које чедне и моралне свећенице; а још горе, ако му који од Талијиних слугу није обалио и разбио скупоцени цвикер. Истина, ја овде нисам изнео никакву новину, јер су то још давно и давно пре мене многи казали, говорили, писали и утврдили : „све је то већ једном било" рекао је стари и мудри Бег—Акиба. А од критичарског уображења, и ако има међу њима и ваљаних, пати ужасно једна извесна каста која држи да све уме и све зна и која од силнога знања, умења и науке једва носи своје тешке и пуне главе на раменима. Не, не; без све шале, доиста су им тегаке гмаве а тек гато им се не откину с рамена и не откотрљају у кал светски. Само је питање: да ли заиста од правога знања или од правога уображења ?! Обратите на њих пажњу, гледајте их и мотрите их и познаћете их! С тога и држим, да ће Иван Попов, и ако нигде није био и ништа боље видео, ипак, уз добру школу на позорници, претећи све своје другове, радом започетим одмах у правој школи, на позорници, и да ће бити још у добитку пред њима, јер бар неће имати, као они, да се од којечега одвикава, што су г питомци неразумно од погдекојих туђих великана и вољно и невољно попримали, незнајући још јасно, шта је и шта није за њих, за њихову фигуру, спрему, орган, а најглавније: за њихову индивидуалност. Не поричем да се и гледањем може много научити, али тек после некодикогодишњег рада, са ши-