Nova iskra

Број 24.

НОВА ИСКРА

Стрдна 391.

»За крупу нико мењ'о га не би, »Ал' ја га сада жртвујем теби.« И Кански мача из кора трже И стуца нрстен у бесу илахом ; Стуцано злато кроа нрозор нрже, А купу насу блиставим нрахом. »У твоје здравље, иајденша жено !« И исни купу у здравље њеио. Настаде пљесак, закликта свако, Ал' уста Бјелски, нозната маза. Пред Вандом он се ноклони лако И две, три речи тихо јој каза. Н>у обли нламен, а глед се смрз'о, Ал' иотом главом махну му брзо. И тад на ужас госпође многе Бјелскн јој руку нољупцем таче, И иред н>у клече и с једне ноге Ципелу малу пажљиво смаче, (Ах, што то беше ножица мала, Ал' нашто речи, залуд је хвала!) И затим насу руменим вином Ципелу ову и онет клече : »Богишо дивиа, не могу ином, »Овим ти здравим,« тако јој рече. И испи вино у једном трену, И натраг врати цнпелу њену. И оиет пљесак.... Ал' за све време Витез је један у страни ћут'о. То беше Клецки. Усне му нсме, Ал' му је срце натило љуто. Наслоњен на мач ни мак'о с' није, К'о камен стоји и уздах крнје. Ал' Ванда гледом, што неког тражи, Иролети друштво и њега спази. »Шта,« рече, »иане, од моје дражи »Зар су ти јачи у срцу мрази ? »Ил' ти се дело од иремца бојн, »Ил' нисам вредна ласкања твоји'?« Клецки се нрену. И тајнил страхом У њему срце задрхта врело, К'о тужни листак пред зимним дахом ; А сеи му наде на бледо чело. »Не суди тако,« промуца затнм, »Бог ми је сведок колико патим : »Ја кипим, пламтим, девојко драга, »Ал' све су речи иред тобом мртве ; »А нисам богат, нит' имам блага »Да теби вредне принесем жртве; »Срце, што љубн, то ми је свега, »Ал' ја ти, ево, дајем и њега.« И мача с' маши, миран и ледан, Само се очи кроз тугу смеше ; Ал један јаук и врисак један, И лепа Ванда крај њега беше ; Одби му руку са мачем голим И рече: »Стаии, сада .те волим.« №• Ј. ЈУ!ишро6ић. —Ј— «<- Д0КТ0Р0В БОЖИЋ — ЈТ. Хеденсшјерн ожић ! Сид и некад ! Каква разлика. Али требало би да је сада много срећнији. Он је сад узвишен иад глуцим ћаскањем и ограниченим видиком.

Тамо где му је био родитељски дом, у средини борбва и јела, у уским нросторима цигљаних зидова гледао је он на живот и на све друге ствари очима других људи, докле не постаде и он старији : човек од већ двадесет година ! Он је пређе гледао очима очевим, очима материним, очима старе тетка-Ане, очима наставника домаћих и школских. Каква стегаљеност, каква тампида за душу! Па ипак није била баш тако опасна та тамница на обали покривеној фјордовским ледом, осветљена зрацима децембарског сунца, са својим белим засторима, са сивим димом што се високо извија из димљака, са блиставим редом малених окованих прозора .... Ни стари капетан, докторов отац, који још у својој седамдесетој години иде сигурно по степеницама, ни стара капетаница, која за време рада баца својим добрим, тихим и љубављу пуним очима узнемирене и сетне ногледе кроз окна на кућни улаз, — не изгледаху ни најмање као немилосни тамнички стражари. Али доктору, који брже одмицаше са саоницама, у огртачу и дабровској шубари, беше овако сигурно боље. Чудновато, али му окови ипак не беху несносни докле их ношаше. Поред све овојо наивности он је био веома срећан. Може бити чак и срећнији нсго ли што је сад.... Да, срећнији ! Тек доцније, ступивши у университет, у ту „слободу духа", у круг холих дугаа, он је дубоко осетио своје понижење. За срећу своју он је ступио у университет још доста рано да би могао празнити бокале и липати пунш са осталим „пунолетним" витезима духа који једу хлеб својих отаца а у слободним часовима скидају и Бога с престола, одричу везе према родитељима и дечју послушност, исмејавају се над љубављу оних супруга који, своје среће ради, осећају потребу да им свећеник благослови брак. Да, било је потребно и слободно дисати ! Изгледало му је као да се ослободио досадне стеге и као да се завио угодним, широким огртачем. Истина, из почетка беше му као похладно у њему .... За дивно је чудо, што је ипак осећао како му је било топло крај оних старачких срдаца који би хтели у своме егојизму и деспотизму да га целог његова века држе у ропству. А када су младе, слободоумне девојке кратких коса са свим другарски и скоро у загатитном тону говориле с њима о слободи избора, о наравственести и старим нредрасудама, то би му се тада између њега и таквих девојака увек јављао привид тихог и детињског лигаца које му је изгледало тако чедно, сетно и задивљено. То је била мала Јулија, кћи пастора у његову завичају, његова другарица из играња, а о којој је знао да га воли и ако му она никад ни једне речи не спомену о том. За тим је била свађа с оцем. У новинама бегае штампано како је доктор Бирк на једној прослави држао говор у част младог, веома даровитог писца којему изјави захвалност „омладине" за његове оштроумне, неустрашне нападе на предрасуде и опскурантизам. Из реферата о његову говору видео је капетан, да су те предрасуде и тај опскурантизам баш оно што је он више свега ценио у животу, — те због тога и дође дотле, да доктор за три године не пређе преко очева прага. Али му је ове године пред Божић писала мати: „Дођи нам, Густаве", молила је она: „отац је већ стар, а нисам више ни ја свежа као што сам била. Драго чедо, зар баш хоћеш да ти родитељи умру а да те не пригрле на своје груди ? Буди попустљив и нежан према своме старом оцу. Хоћеш ?" И тако о Бадњем Дану дође кући. На широким степеницама стојао је капетан Бирк тако право и чврсто, исто као кад се оно последњи пут опраштао од својих драгих мрнара. Али и сада, исто као