Nova iskra

СТРАНА 18.

Н 0 В А

ИСКРА

БРОЈ 1.

Ја сам се поносила својим мужем. Својим талентом, својим војничким заслугама, својим часним животом издизао се над свима другим официрима; најсјајнија каријера отварала се пред њим — био је омиљен код старијих, а млађи су га волели, јер је био добар и милостив. Једно једино незадовољство нарушавало је понекад мир нашег домаћег живота. На две године после венчања, ја још нисам имала наде да ћу постати мати. Пуковник, изгледало је, као да о томе неће ни да говори, само је у потаји трпео — а и ја. Живели смо у благостању које се граничило луксузом. Бриге о економији не бацаху своју страшну прозу на појезију нашег брака — били смо срећни и богати. Да, ја понављам: никад два бића сједињена под окриљем љубави не проведоше боље, мирније, ведрије — а то не помињем да би се утешила, већ што налазим насладе у властитом мучењу, од којег су ми болови јеткији и несноснији. Он је био благородан, поштен, племенит .... и ја сам га недостојно изневерила. 0 ! моје кајање неће бити сувише; но путујући сама по свету, поражена, под теретом веље жалости, видећу младе срећне парове и моја ће савест понављати дрхтајући : Таква си била ти . ... невесто драга и обожавана! 0 изгубљена срећо моја, о света права поштене жене, ногажена правила части, о оче, оче мој !. . . Храбро! Пут ка покајању утврђен је, хајд'мо њим сигурним кораком, — а ти јадно срце моје, куцни последњим уздахом страсти на умору. Положај мога мужа, његово порекло, његово стање, сами наши односи примораваху ме да примам многе посете и да се упуштам у разговор. Као девојка ја сам у њих уносила сву охолост својих начела, сву поузданост у своју врлину. Обожавали су ме, право рећи, али су ме мало волели. Жене су ми завиделе, људи су ме негодовали, али ја нисам тражила ничијег пријатељства, а стисак руку, који обичај намеће, није прелазио кожу мојих рукавица. Једне вечери — у кући кнегињиној — неко помену име младога маркиза Л., који је тад некако добио висок положај у министарству унутрашњих дела. — Сад ће тек расти његове победе, рече кнегиња. — То је, дакле, неки Дон Жуан ? запита потпоручник Б. — Рекла бих да је Дон Жуан у обрнутом смислу; он не тражи жене, него жене траже њега. Кнегиња је имала најмање шесет година и могла је без зазора говорити ; пакостан осмех појави се на брцима потпоручника, који пристојно промрмља : — Без сваке сумње фаталан човек! — Управо фаталан! Има код њега нешто што се не да одредити, што очарава и осваја. — Доиста, — прекиде мој муж: имамагнетичан поглед. Ја, која се још нисам упуштала у разговор, узвикнух: •— Али овде има неверника у магнетизам: ја сам прва противница теоријама Месмеровим. Потпоручник, који је био лудак и сујетан, захвали ми погледом, држећи ваљда ја њега потпомажем ; — тада сам осетила увређену охолост и понових да бих га омела: — Изузевши природни магнетизам, што га бацају интелигентне очи, али какав не виђамо код наших смешних и протевциозних кицоша,

Потпоручник се угризе за усне; кнегиња продужи ватрено: • — Не говоримо о магнетизму — назовите га како хоћете, али нешто има у његовим очима. Ја зиам више од једне госпође, која је изгубила сан, верујући да их може гледати без испаштања. Признајем вам да се не бих, три века раније, либила да га оптужим као чаробника.... наравно да му ја не правим ломачу. Насмејасмо се овој шали кнегињиној и разговор се окрете на другу страну. Готово сам била заборавила име маркиза Л. кадједан од мојих сиротана дође да ми препоручи свога сина по једној молби у министарству. Одговорих му да не познајем никога, а он ми означи маркиза као човека од уплива, чија би потпора била ванредно драгоцена. Како маркиз није био мој пријатељ, ја убрзо увидех да би му се могло дотурити парче молбе. Баш у том тренутку уђе кнегиња и учини ми се згодна прилика за мога штићеннка. — Срећни сте, ја ћу баш сад да идем ка Л. — рече кнегиња — говорићу му о овој ствари ; али .... могли би поћи и ви — можда ће боље бити. — Допустите ми да у то не верујем ; маркиз ме ни мало не познаје. -— Т.им пре. Непознати пре или после успе, маркиз неће моћи одолети једној госпођи X. тако чаробној. — Али, драга госпођо, хоћете ваљда да иза!)ем иред човека, који ме не познаје, па да од њега тражим услугу? — Ђачка бојажљивост. Сад су разна прикупљања прилога и добротворни базари омогућили посете људима. Имајте на уму да ми идемо у министарство унутрашњих дела, терен неутралан, у салу за примање; напослетку на јавно место. Водите рачуна и о томе да смо покровитељке одојчади и да ћемо јуришати на маркиза у његовим дипломатским шанчевима, те да му дигнемо двадесет динара. Хајд'мо, одлучите се — доле сумојакола; вратићете се за пола часа. Дуго сам се мучила да се решим, али уће пуковнигс и кнегиња својом речитошћу стече савезника. Нисам више могла одбијати, бацих на главу вео, прикачих га и изјавих да сам готова. — Нико не може рећи да се упроцашћујем луксузом ! узвикну мој муж видећи ме тако цбучену. — Идем да адвоцирам за сиротињу, одговорих смејући се. Маркиз нас прими у једном салончићу нростом и озбиљном. Писаоје кад уђосмо, пошто нас пријави нослужитељ. Диже се и док је стискао руку кнегињи, гледала сам га љуботштљиво. Пре свега није ми изгледаО тако млад — а после ладан, под својом маском уобичајене куртоазије ; — ништа особитог у цртама лица ; фамозне очи, што сам их уображавала као црне и светле, биле су пепељасте, полузатворене под дугим трепавицама. — Моја добра пријатељица , контеса МурацИ, рече кнегиња представљајући ме — има нешто да вас моли; надам се да је нећете одбити. Пожурих се да објасним разлог својој посети и нисам оставила времена маркизу да ми прави комплименте — у осталом не знам ни да ли би их правио. Држање му је било озбиљно, нека збиља расејана и мало меданхолична.