Nova iskra

БРОЈ 6,

#|м- Београд 16. јуна 1900. год. *чф-

ГОДИНА II.

Циема еа еела ТРЕЋЕ ПИСМО праги ЈТријашељу, поред најбоље моје воље, ја сам с овим писмом задоцвио. У животу много гато-шта зависи од човека, али опет не зависи све. Кад ти здравље није као што треба, онда не помаже пи добра воља. А ја ти, Бога ми, са здрављем нисам бага како би требало. Али, манимо то. Ја ово поменух узгред колико да се оправдам пред тобом и образложим Кутање. А сад да наставим своја писма. Овог пролећа нисмо тако срећни у времену. Дан-два лепо, па киша. А кад киша падне онда тако заладни као да је град пао. Кад већ ниси ратар као гато ја нисам — и не мораш на љиве, онда је најзгодније сести крај прозора и гледати у натмурено, сиво небо, што је скоро на земљу пало, и оне нежне, бледуљаво-зелене листиће, што се тек развили на дрвећу, како жалостивно трепере; изгледају као сирочад којој је мајка умрла. И све што погледап1 сневесељава те. Видиш живот, али то није живот што буја и напредује, то јс живот што вегетира. Као кад уђеш у сиротиљску избу и затечеш чопор дечице, плавих коса и сјајних очију, али те запрепасте она мршава и бледа лица на која је патља већ почела свој жиг ударати. Спопадне те нека сета, кљига ти испада из руку, цигара се гаси а руке клољавају у крило. Зло да нема човек чиме да се разговори ! Ја сам данас био срећне руке. «■ Недеља је. Кроз јутарљу свелшну разлеже се звук звона свечано. А. ти звуци некако чудно одјекују сада у мојој души. Или је то с тога што сам сад на низбрдици живота, јер сам свакојако иретурио половину, или што латље и муке, што их преко главе претурих, разбигае све младићске идеале и сломише ону снажну енергију,

ХЕРМАН СУДЕРМАН, НЕМАЧКИ КЊИЖЕВНИК

којом ме младост бетпе наоружала, тек ја ти се опет враћам, управо вратио сам се, детиљским идеалима правде и истине. Зато сада радо слугаам звона и душом полећем за оним звуцима. Отац беше отишао у цркву. Умијем се, обучем и одем на каву. Сем укућана затечем у кухиљи и једног дечка од својих 7—8 година. Сасвим мирно и спокојно стајао је он уз огљигате 'држећи некакав окрзан бич у рукама. Око њега се мувају, дохватају ствари преко љегове главе, он ни бриге, као да никоме није на сметљи, стоји, гледа и пљуцка. Црна коса, очи, обрве, лице црппурасто а зуби бели — Циганче! Само некако чудноват поглед оних црних, сјајних очију. Ту се огледао такав мир и тако спокојство да ме је просто изнеиадило. И место да одем у трпезарију, ја заседох у кујни и стадох га посматрати. БЈега то пије бунило и , он је мене гледао. — Чиј си ти, мали ? упитах га. Он слеже раменима. — Како ? Зар не знаш чиј си ?! — Та чиј ћу бити ? бабин. — Које бабе ? — Баба-Марте. — Које баба-Марте ? — Баба-Марте, Циганке. Зар ти љу не знаш? — Не знам. — Е онда, како ћу да ти кажем .... — Је ли ти то мајка ? — Није. — А иматп ли мајку ? — Немам ни оца ни мајке .... Мати ми објасни да је још нејак остао сироче па их није ни запамтио. Онда га узела баба себи. — Па гата радиш ? — Водим бабу. — Куд је водиш ? — По свету. Водим је те просимо. — Зар је она слепа ? — Није баш сасвим, али не види; оматорила па не види.