Nova iskra

СТРАНА 246.

Н 0 В А

И СКРА

Г.РОЈ 8.

своје прошле и будуће грехове, све помисли скептичпе и паганске .. . Милост! отворите ми тамиицу, дајте ми светлости дпевне . . .

ГРИГ. ХАЏИ-ТАШКОВИТ). ОБИЧАН ЧОВЕК ША/1А У ТРИ ЧИНА НАПИСАО Брамиепав Ђ. Ј4ушик (ПАСТАПАК) VIII. ПОЈАВА Зорка, ДамњаповиК. Зорка. Ви сте сад врло весели ? Дамњановић. Ја! На против. Зорка. Па дошао вам је отад? Дамњановић. Отац? — Да, он је... ои је дошао. Али ја ипак писам весео; ја, управо, пе могу бити весео. Зоргса. А за што не би били весели ? Дамљановић. Осећам, кад год сте ви присутни, да писам весео. Зорка. Ја? Дамњановић. У ствари ја вам не говорим истипу, јер ја одиста волим кад сте ви ту, па ипак.. .. Зорка. И меније пријатно ваше друштво, јер сам приметила да и ви волите песме. Мени се сви смеју и грде ме, што непрестано читам песме, ви их једиии стрпјбиво са мном читате. Дамњановић. Како бих и ја радо увек са вама читао ! Зорка. Па да их читамо. ( Узима књижицу, која је била па столу) Дамњановић. Дајте ми да вам ја изберем шта да читате. Зорка. (Прелистава књигу) Не, сама ћу.... Или Хајде, одиста да видим која се песма вама највише допада (Даје му књижицу) Дамњановић. Читајте ово, ( Тражц ) да, ово. Зорка. ( Чита) »И кад бих смео, ја спаге не бпх нмао, »Да споје срцо иред тобом отворим; »Већ ћутим пемо, »— Ал', ми се ра:(умеМо ; »Ид' гдекад јоште погдедом говорнм .... Дамњановић. Јесте ли прочитали ? Зорка. Јесам. Дамњаиовић. Прочитајте, молим вас, још један пут. Зорка 0, ја то зиам и на памет. Дамњановић. Па реците. Зорка. ( Говори) »И кад бих смеО) ја снаге пе бнх пмао »Да своје срце нред тобом отворпм, »Већ ћутим пемо, »— Ал', ми се разумемо »Ил' гдекад јоште погледом говорнм.... Дамњановић. Ох! Кад бих могао ја те стихове Да изговорим.

Зорка. А за што не би сте могли? Дамњановић. Управо, могао бих; али кад бих смео? Зорка. Али за што и да не смете? Дамњановић: »И кад бих смео, ја снаге не бих имао« Зорка. Ето, видите да бисте их могли изговорити. Продужите. Дамњановић: »И кад бих смео, ја снаге не бих имао »Да срце своје пред тобом отворнм ... .« Зорка. Продужите. Дамњановић. Не. Оио што бих хтео да кажем, казао сам и са оволико. Зорка. А, то сте само хтели да кажете ? Дамњановић. Да. Зорка. Да кажете ? Коме ? Дамњановић. Вама. Зорка. Мени ? ! Дамњановић. Одиста, Госпођице, ја иемам снаге, и ето не умем ни речи да иађем; ме!)у тим то је одиста и тешко; мени је бар тешко. Зорка. Али ја вас све мање разумем. Дамњановић. У томе и јесте сва тешкоћа. Ја бих волео, кад би сте ме хтели да разумете, а и да ие кажем; кад бисте ме хтели ослободити тога да вам казујем, јер ја то не умем. Зорка. Кад бих вас ослободила тога да ми казујете ? Па лепо, ево ослобођавам вас. Дамњановић. Али не. Ја у ствари не желим да ме ослободите. Управо ви видите и сами, да сам ја ужасно збун>ен, и ја не зпам шта желим а шта пе желим. Зорка. Не знате шта желите? Дамњановић. Знам, знам одиста шта желим, али.. ■ ето видите како се све више збуњујем и како све мање умем да кажем што хоћу. Немам храбрости да говорим отвореио, а кад бих је имао.. .. Зорка. Ја увек отворепо говорим. Дамњановић. За цело, томе би се требало да научим од вас. Ви сте ми отворено признали да волнте Дамњановића. Зорка. Нисам вам то признала. Дамњановић. Јесте; у осталом и да нисте, ја бих то увидео. Зорка. Па и кад бих га одиста волела?.... Дамњановнћ. То би ми онда само требало храбрости да да. Зорка. Вама ?! Дамњановнћ. Да, јер ево одлучио сам се. да будем отворен : јер ја вас волим. Нисам умео то да вам кажем лепим речма; недостају ми. Нисам умео да вам кажем на некакав згоднији начин, неумешан сам. Ја вас молим да мп опростите, што сам најзад морао овако сујтово , овако прОсто да вам кажем то. Зорка. Али, Господине .... Дамњановић. Ево ја се већ кајем што сам говорио, кад нисам умео рећи ; ја се већ бојим да сам пренаглио ; ја се .. . . Зорка. За цело сте ме изненадилИ. ДамњаноВИћ. Ти су осећаји изненадили и мене својом наглошћу. Да ли што су вам ти стихови тако омилели, или ваша изјаВа, да волите Дамњановића . .,. Зорка. Али та изјава