Nova iskra

ОТРЛПА 298.

0 О В А

11 С К Г А

БРОЈ 10.

Татсав је био дум Ииан: такав инсац, аакав дсдатељ, такав човек. Ко је имао пажље да прочита све ово што смо досад написали, могао је разумети велики значај овог човека и познати ретку симпатичност љегове појаве. И могао је осетити колико смрћу љеговом губи дела област нашег јавног рада. Јер смрт дум Иванова није губитак само за српску академску дубровалку омладину која ју је најнепосредније осетила, него губитак и за све нас, за цео народ српски. И, ако је могућно у овом часу послати омладини какву утеху, нек јој највећа утеха буде та, што се око гроба овог последњег Дубровчанина окупило гологлаво и тузкно све оно што српски мисли и осећа. ПАВ/1Е ПОПОВИТ.

К У Д А? Нежне речи твоје још и сад ми звонеј Још и сад ме увек без милости гоне ТвОЈА слика чедна, оно ведго чело, п.оглед што прозиге дубоко, дубоко ј Ал' ја ви1не не смем загледати смело У то замишљено, у то сузно око — СкЛОПЉЕНИХ руку, побожно и СМЕРНО ИспОВЕСТ слатку ја сам дуго ЧЕк'о ; Ал' удес кобни увек исти беше : Да смо та1со близу, а тако далеко. И студна срца, уцвељених груди, Ја бих за облаком што без циља влуди, Зл водом што бега кроз до, брег и гај . . . КуДА ? — Оном КРАЈУ, ГДЕ СЕ СУНЦЕ ГАСИ : СиМВОЛУ УТЕШНОМ, КОЈИ СТАЛНО ГЛАСИ, Да су наде трошне, да је свему крај. В/1АД. Р. ПЕТКОВИЋ. МАРКОВ ДУБ И МАРКОБА КРУШКА — ИЗ ПУТОВАЊА ПО МАЋЕДОНИЈИ Нп једна српска покрајина можда није тако препуна местима и предметима, која носе име Ераљевића Марка, као околина града Скопља у Маћедонији. Куда се год кренете, наићи ћете на места и предмете са Марковим именом. Тамошњи српски народ, који није богат традицијама и причама као нагаи Ерцеговци, ипак о Краљевићу Марку зна много и прича много. То је његов омиљени јунак. Бзега увек спомиње и вазда нађе по неку причицу да вам исприча о Марку, па макар га ви сасвим о нечем другом питали. За што је баш Краљевић Марко остао у тако живој успомени код тамошњега сељака, а не који други српски јунак или какав други важан догађај из наше историје, не могу себи да објасним. Ако није то, што је Марко био последњи владалац у Маћедонији; па народ о ономе последљем највише зна и да прича. Шта било да било, ово је у ствари: да је Марко Краљевић једини омиљени и опевани јунак код свих наших Маћедонаца. Бзему певају, о њему причају и љегово име дају свима предметима који су необични за другога човека. Да се не бих удаљавао од предмета, да пређем на саму ствар о којој сам почео говорити. У почетку маја ове године ишао сам као ревизор по српским селима у скопској епархији. Као новајлију све ме интересовало, те сам непрестано запиткивао сапутнике о овој или оној ствари. 12. маја био сам на бачилима села Горњана ССкопска Црна Гора) испод манастира Благовештења на ви-

сини од 950 метара. Са мном беху три наша учитеља и неколико сељака који од старости више не могу да раде него чувају куће или колибе и разговарају госте. Под нама је лежала сконска котлина (висина Скопља : града 335 мет., а вароши до Вардара 300) тако, да смо могли све поље и сва околна села прегледати. У то доба беше дивно погледати скопско поље, када је пшеница у млечила а мак — (опијум, а тамо се зове офијум) процветао па се нека места на пољу беле од цвета макова, као да су снегом покривена, а нека модре од шесторедне пшенице као да су морском водом испуљена. Још Вардар то поље пресеца својим коритом, и вијуга се кроза њ као гуја, док се не изгуби у кланцу више Велеса. У горљем делу поља а на Вардару лежи град Скопље у долини речице Сераве између скопскога града и косе Гази-Бабе. Скопље је некад било ирестоница Немаљића , Краља Вукашина и његова сина Марка, а данас је валијско место за Косовски вилајет. Врхови мунарета од 17 скопских џамија сијају се према сунцу, да се Скопље не може прегледати од блеска. Има џамија врло великих и веома богатих. Многе су од њих подигнуте на темељима српских цркава или су само цркве у неколико преправљене за џамије. Тако Сија-бегова џамија најлепша и најбогатија у Скопљу (1000 ока леба раздаје свако јутро скопској сиротиљи) подигнута је на темељу и од камена Дугпанова Св. Аранђела; Алаџа џамија на Серави постала је од Цркве Св. Ђорђа Краља Милутина ; њој је само оборен звоник и мунаре донето. Све је друго остало као што је и било, те тако сада џамија има олтар и врата окренута западу. Мустаф-пашина џамија на граду вигпе ућумата (конака-валијске куће), такође веома велика и врло лепа, има пет кубета са великим шедрваном — водоскоком — у авлији, билајецрква св. Петке. Под овом су џамијом сва села (18 их на броју) која су некада припадала манастиру Матејићу. Пармиџи џамија (блехом покривена) на каменом мосту с десне стране Вардара, у гсојој је до скора била смештена џебана (муниција), била је негда црква Св. Недеље и т. д. и т. д. По крајевима скопске котлине (или иоља као што тамошњи народ каже) испод Карадага, два сата удаљено од Скопља, налазе се црногорска села јако збијенога типа са врло мало зеленила — шуме. То сиромаштво у шумама паде ми у очи. Још више ми се то учини некако неприродно, кад испод нас, сев. зап. од села Чучера, у чучерским виноградима спазим један огроман дуб (5 ђака IV разреда не могу га обухватити), коме су се већ неке гране осушиле, неке почеле сушити, а још му се врх (китка) зелени. Запитам старца, који седаше до мене : За што, чича Илија, не гајите дрвеће око кућа, но су вам куће изложене ветру и сунцу и за што не чувате шуме око села но вам поплаве досађују, а онај вам дуб стоји у виноградима као какав самохранац ? На то чича Илија, коме ј« сада 82 године, али је у великој задрузи па одавно ништа не ради, одговори чисто ресавским наречјем, јер поред тога што наши Црногорци лепо српски говоре, овај је старац провео неких 15 година у Србији и био је нераздвојни друг пок. Милојевића — „Не даду, дијете, Турци да шуме по селу и око села имамо, а да хоће и онај дуб да падне сви бисмо запевали." — А што Турцима смета шума ? — Пзима не смета, пего нама. Ако имаш какво дрво гранато у авлији, одмах беглери и други Турци, који иду по селима ради послова,