Nova iskra

СТРАНА 308.

Н 0 Т? А И С К Р А

Моцић. Оно .... Што се сигурности тиче, ако ме то питаш, нисам сигуран, али .... Ето пидиш ! . . . . Софија. ( ВиИентију ) Господине, кад бисте се само мало стрпили. Вићентије. Је ли ја да се стрпим ? . . . . Не могу ја више да се стрпим .... Нећу ја да се стрпим .... Дамњановић. Али, Господине, каквил ви то тоном говорите са мојом матером ? Вићентије. Није овде реч о тону, о томе можемо други пут разговарати, већ је овде питање .... овде је главно нитан.е .... Управо, ја и сам не знам, шта је овде глјавно питан-е, али што знам то је, да Јованче и ви ГосАођо .... Другим речима, ја сам овде изигран ; ја сам просто изигран и ја то нећу .... ја то нећу никад допустити! Софија. Али, молим вас, ви нисте изиграни. Вићентије Ја сам изигран, јер једна жена не може бити и жена и удовица, јер да би била жена иотребно је да јој је муж жив, а да би била удовица, нотребно је да јој ђгуж није жив. Ја хоћу дакле, Госпођо, да ми се на чисто каже, је ли ваш муж жив или није жив ? Мицић. Молим ; ако је о мени реч, ја знам сигурно да сам жпв. Вићентије. Па кад си жив, онда како може твоја жена дф буде удовица? М^,рија. Али, молим вас, ја цео овај разговор не разумем, МИцнћ. Ни ја га не разумем али једно знам, а то је да ти, брате Вићентије, грешиш душу што хоћеш мени да докајжеш да нисам жив. Г XIV. ПОЈАВА : Арса, Перса и Пређашњи. Ајрса (Улази иаиред сам а Персу, која иде за њим остављ^, за собом, иоказујуКи јој рукама да се сакрије иза њега, ди би нааравио изиенађење) Јованче, јодно изненађеље . . ј. . Кажи драгичка. Мццић. А, ти си Арсо. Баш добро ! Да ти прво предста!вим: моја жена. Арса. Твоја же . . . . Иерса. (Уиадне као из небуха) Јованче! Црни Јованче НЈух! Јух! ( Хо&е да иадне у несвест; Марија и Зорка ј 'е иридржавају) Јованча (После мале иаузе, за време које је глупо наоколО зверао) Драгичка! Сбфија Боже, сине, шта је ово све ? Вцћентије. Проста, врло проста ствар, човек има две жере, једну за лето а једну за зиму. Перса. Јованче, гром те спалио! Арса. За Бога, Јованче, шта је то; шта ти то радиш ? Мјицић. Ама кој ради ? Је ли ја радим ? Молим вас че^ајте људи. Ја сам честит човек .... Ја нећу више овако.:.. Ви иг^рате са мном комедију, нити сам ја чнји отац, нЈити имам жене. Перса. (У илач) Зар си дотле, несрећниче, забасао да се бада одричеш и.жене и деце. Мицић? Ама, чекај . . ... Е.ој се одриче !... Чекај Вићентије. А! Дакле се не одричеш ! Него поред живе жене преотимаш и удовицу, коју сам јаиспросио? Дамњановић. Охо! Вићентије. Јест, испросио ја; ја сам је крваво стекао .... то јест, нисам је крваво стекао, већ ....

Дрса ' ј А ? Дакле си њу испросио ? Вмћентнје Јест љу, ако хоћете да зиате. ДЈШњановпћ. Мајка ? ... . Софија. Стрпи се, сине , објаспићу ти. 31Ици!.. Па кад си је, брате, ти испросио, од куда је то изишло да она будо моја жена и да ти мени још V очи тврдиш, како ја нисам жив. Иерса. Од куд је изинтло? Још питаш, од куд је изиптло !. . ., А, ко је казао да је твоја жена ? ... Тп .... ти.... Турчине један ! .. .. Ти . . . . Дамњановпћ. Молим вас, ово се више не сноси. Ја ћу вам сву забуну објаснити, јер ја сам свему крив. Не могу да допустим да и даље траје ова,ј иеспоразум, који је због мене потекао. Дакле, ствар је у овоме: ја сам паписао једну песму .... Зорка. Ви написали песму ? Дамњановнћ. Да. Ја сам нанисао једну песму. Ја се дакле ( ПогледајуКи ?/ Зорку нарочито наглагиава ове речи) не зовем Влајко Мицић, нити сам син овога Господина .... Мицић. Није ми син, тако ми овога крста ! . . .. А како се зове, то ни дан даљи не знам. Дамњановић. ( Погледа у Зорку ). Ја се зовем Жарко Дамњановић. Зорка. ( Притрчи му одушевљено) Ви ? Ви сте одиста Дамњановић ? Дамњановић. Да, ја . . .. Ја, обичан чов;ек Дамљановић. Вићептије. Па је ли за тебе сам ја јутрос јурио као луд, да будеш помилован ? Дамњанонић. Ви?! Впћентије. Ја, него ко ? XV, ПОЈАВА Душан, Пређашњи. Душан. (Утрчи на иозорницгу) ЈТријатељу !.:... (Загрли Дамњанови&а) Срећно ! . . . . Помилован си . .. . Софија ( Притрчи и загрли сииа ) Сине ! . . . . Дамњановић. У добар час си стигао. Вићентцје. Помиловап ! Да богме да је помиловап, кад сам ја све свршио. Софија. (Њему) Хвала вал1. Арса. Али молим вас, објасните ми, ко је овде коме муж а ко коме жена, и онда, ко је коме син а ко коме отац. Марија. То се зна, Арсо, ја сам тво.ја жена. Арса. Молим те, за мене и тебе то се зна; него у опште ја пе могу да видим, ко је коме муж а ко је коме жена. Софцја. Ја Ја сам жена Господина Вићентија (Пружа му руку) нли ћу то бар бити. Мицпћ А ти Нерсо ? . .. . Сад ти је ваљада јаспо да си ти у етварн моја жена? Иерса. И да немаш друге ? Мнцић. Не дао Бог! Вићентпје. 0, Боже!... Мало је трерало .... Е, сад тек могу рећи, да сам вас крваво стекао,. Арса. Јеси; али моју Зорку ниси удомио ? Вићентије. Шга нисам?... Ко гшје ?.. . Ево ја је просим за мога сина, за овог безбожгшка. Дамњановић. ( Прилази и иољуби руку ВиКецтију) Хвата вам! Против таквог оца ја нрмам ппшта.