Nova iskra

ВРОЈ 10.

НОВА И 0 К А

СТРАНА 315.

„Зар нећеш у кућу?" упита Катица, чупкајући своју прегачу. „А где сте их оставили ?" „Говоре с оцем." „Аха — то је већ нешто друго. — Бежите у ваш собичак — ево ме одмах." „И то по коју цену !" мрмљао је, гледајући за н>има, па онда баци још један поглед иа Хеленентал и пође у Ш У П У, у којој је стајала Црна Суза. — „Време је да оживиш", рече он, гладећи њено црпо тело, „мораћемо жестоко запети, ти и ја, атсо смо ради да девојкама спремимо мираз." Када ступи у кућу, чу јасни глас очев. „Бант сам радознао, како се понашају", рече он и ослушну. „Да, глупак, је и глупак ће остати, господо ! Што сам ја у великоме смислио, извршује он са.да својим ситничарским, ништавним начином. Утроба ми се хтела преврнути, када сам га гледао да чепрка око махине, као да је то врбова свирала. А при том је све пошло у назад. — 0, господо, ви ме овде видите као богаља, као беднога, упропашћенога богаља, али када бих ја још управљао пословима, господо, створио бих хиљаде из ове земље, као оно Вандербилд, Американац, чији је живот тако поучно описан у овом календару." „Па зар не можете да управљате пословима с ове Ваше столице ?" упита Улрихов глас. „0, господо, видите моје сузе ! — ја их лијем над најнезахвалнијим, најневаљалијим дететом на свету. У овом је календару описана историја једнога сина, који својим у пустињи напугатеним родитељима с опасношћу свога живота доноси напитак воде из разбојничких руку... а шта чини он ? Ево ме, господо, где нисам у могућности, да вам понудим чашицу ракије, ракије од кима или ђумбира, коју тако радо пијем." „Ми ћемо Вам је други пут донети", уверавао га је Фриц. „0, што ми Бог није подарио два таква сина, као што сте ви ? Па замислите, никада ме не пита, кујну затвара од мене -— чудо ми је, како још нисам умро од глади. —- Та, ви га знате из малена, -- зар није увек био суров и пакостан ?" „Да, увек је био самовољан", рече Улрих. „А владао је пиштољима и бичевима, нарочито из потаје", додаде Фриц. „Нарочито из потаје — — хахаха, тако је, такав је. 0, господо, „потуљеност не води срећи", пише овде у календару ; а ако ми Бог још једном дадне здравља, видећете како ћу се осветити, прво оном ниткову, оној паликући, оном рђи, због кога подносим сву ову беду, па онда игосподину сину, који са својим оцем поступа тако рђаво. Одрећи ћу га се ! отераћу га с имања ! — јесам ли у праву, ако то учиним, господо ?" „Сасвим", изјавише обојица. „Добро вече !" рече Павле, ступајући пред њих. Сва се тројица уплашише. Отац се саже плашљиво у столицу, као пас који се боји батина, браћа му пружиже врло збуњено и врло понизно руке и замолише га, да заборави на све. „А што не бих ?" одговори он, савлађујући своју зловољу, „та ви сте сада пошли правим путем." !л.ад.а ова двојица почеше своју прошевину, пробуди се у старом занос величине више него икада. „Господо", рече он, удешавајући глас да достојанственије звучи, „Ваша ми је понуда, разуме се по себи, врло часна, али јанисам у стању да јој се повољно одазовем. Нрво молим за потпуно јамство, да знам каква ће бити будућност мојих кћери, које су лепотом и љубазногаћу, као и беспрекорном врлином створеие за ејајну срећу. Ја сам их васпитао тако брижљиво и бдио над њима тако .љубазно, да се моје очииско срце не може одлучити да их да без даљег размишљања." У том се тону разметао даље, док Павле тихо не рече : „Махни се само, оче, ствар је већ свршена," —

Тада ућута, у себи веома задовољан, што је изговорио тако сјајну беседу. — — После подне оде Павле у собичак к сестрама и рече: „Децо, помолите се Бох^у — јутрос је сахрањена госпођа Дуглас." Оне га погледаше крупним, радосним очи.ма, а отсо усница им је играо заносан осмејак „Зар ме нисте разумеле ?" „Јесмо", рекоше оне тихо и припигае се једтта уз другу, као да се боје прута. — Он их остави саме у њиховој срећи и изиђе у бистри, хладни зимњи дан. „Откуда то само", помисли он, „да се сада сватс боји моие и да нико не разумс како ја то мислим ?" Истога дапа отера слуге и писа мајстору да дође сутра, да посао опет настави. — — — — — — — Још исте недеље настаде југовина ; брзо сада пође посао унапред, и једнога петка у вече, у почетку марта, стајала је Црна Суза сасвим као нова у закрп.љеном оделу. — Сутрадан у јутро требало је пробати казан, те дрва и угљен већ беху наслагани поред дувара од шупе. Без сна претурао се Павле у својој постељи Споро одмицаху сахати — читава вечност најмучнијег очекивања лежала је између поноћи и освита . . . „Хоће ли оживети ? хоће ли ? .. Сахат изби један— сад више није могао издржати, већ се обуче и ишуња у мочарну мартовску ноћ, држећи у руци затрепералу свећу. Ветар му се разби гто оделу, а ледена кигаа гаибала га је по образима. Из мрачнешупе извиривала је мргодно Црна Суза, као да неће да допусти, да се узнемирава у ноћном миру... Свећа баци необичну светлост на непријатне просторије и сенка од махине играла је при сваком треперењу у необичним скоковима по жутом зиду од дасака. „Да ли да пробудим мајстора?" мислио је Павле. „Нећу, нека га нека спава, а ја ћу први бол или прву радост да имам сам за се." Прштећи гтолетегае угљене варнице по црном ждрелу... Плави пламичак затиња, облизну око себе, и наскоро испуни румени жар мрачни простор ... Мутно светљагае свећа са зида, као да завиди топлој, веселој светлости ватриној. Павле седе на једну гомилу угљена и посматраше игру пламена . . . Врата на отвору почегае добијати црвенкасту боју, а кроз решетку падоше упола сагореле жишке, бацајући варнице. Павле чу како му куца срце, а када ради умирења стави на њ своју руку, осети у џепу Јелисаветину флауту. Онога дана, када је опет наставио посао, нашао ју је на локомобили и од тад је носио уза се. „Да ли ћу и то још научити?" упита се, радујући се плашљиво овоме што је до сада стекао. — Он принесе флауту устима и покуша да дува — минути пролажаху споро, па је морао да прекраћује време. — Али звуци, које измами, звучали су шупље и пискаво — а мелодија каква никако да се састави. „Нећу ја то вигае научити", помисли он. „Што предузмем ради себе лично, не успева — то је једном правило у моме животу. За друге ми ваља сејати, ако мислим жети." Али ипак принесе флауту опет устима. „Било би лепо", мислио је он, „да сам постао вегатак, како ми је прорицала Јелисавета, место гато овде ложим махине." — Језа од узбуђења пређе га. „Хоће ли оживети ? хоће ли ? . . ." Нови, крештави звук оте се из флауте. „Брр", рече он, „ово пролази кроз срж и кост. ЈБубити и свирати у флауту мораћу оставити другима." А у томе се тренутку зачу у унутрашњости Црне Сузе оно тајанствено зујање, кбје му је кроз све годште верно остало у памети. Звучало је, као да певају сестре суђаје под јасиком. „Хеј, ово је лепша музика !" викну он, скочивши и баци флауту од себе. . . Гвоздена врата зазвечаше . . . За-