Nova iskra

СТРАИА 360.

МОВА искра

ШЈ 1б.

лија жена, све јој је теже било слушати пљускање у кошпинском хамаму. Понекад, још лежи у душеку, а зачује се пљуска. Љу, у тај мах, ко да нешто ошамари. Букне јој једаи образ, па други. Уши јој дођу вреле, и некако надебљају, отеку, шта ли. У грлу јој се стегне, па не би могла ријечи изустити, ни аваза пустити од себе. Навуче јој се ко магла на очи. Све јој се сјени, па кроз ту сјену виђа почесто свакојаке боје: љубичасту, зелену, каранефтн, зејтуни, мави и жуту. Кад зажмири, не зна право, ђе јој је рука десна, ђе лијева; не зна, како јој стоји глава, а како ноге, у тај мах. Док устане и подигне душему, и спреми је у мусандру, сустане ко од великог посла. И онда легне на сећију, или се завали у прочељу, на шиљте и међу јастуке, па тако лежи ил сједи по ваздуги дан. — Огледала је свашта, што год је кад чула, да је добро од немоћи и заифлука. Потезала је у нос русатог сирћета, мирисала је 1)улсију и ћа^урију, ама нит јој шта мириши нит заудара. По некад јој дође врућипа, сва се у голу воду стопи. И нљунка јој иде млого на уста, па би једнако воде пила, а гладна није никад. — Да.заустави пљунку и угаси жеђ. узимала је кад катсо, кад јој је шта падало на ум: узи-.ј мала је шећера, али јој није слатко; узимала је сирћета и лимунтоза, па јој није кисело. Опазио је и хаџија, дп му жени није најбоље. Два трипут, кад је дблазио из чаршије, затекао је на шиљтету. Није могла ни скбчптп спрам н.ега, а камо ли изићи на аралук барем. — Забринуо се хаџија, па је потанко испитивао. Она испрва није знала, шта би му рекла; није ни знала шта јој је. Али хаџија је хаџија. Паметан чојек, па питао хоџу. Хоџа је читао у некаквом ћитабу и проучио, да је хаџиница плахо хаста. — Ако је наишла на сугреб, треба је облити прије сунца водом, и истрл.ати је новом кострети, па кострет бацити преко н.е и рећи : „Клатило се^ не повратило се", и она да се не обазре на кострет Ако је уречена, треба јој загаситн и оговорити. Ако је сеј препала, салити јој страву. Ако је нагазила, опда јој треба записати, или, богме, скупити дахиру. Ама, галиба. то је весвеса. А илаџ је, вели, од тога: уклонити опо, што јој је севеп, шта јој вади хују и верем веже. То је бир илаџ. Хаџија је питао хаџиницу, море ли она, фекат, знати. севеп чега јој тако дође. Напошљетку казала му је опа, да не мере кабулити, што се комшија с дана на дан купа. Вела куветиле! Како ћу ја бранити чојку, да се ие купа ? ! А ти се купај, кб и он! рекла је хаџиница. Ама хаџији није било до купања. Баш никако. Мислио је и мислио, како би и комшију одучио од те навпке. Док је он смишљао, хаџиници све горе. У пошл,едње вријеме, кад лежи на шиЛ)Тету и за. гледа се у шише, забљеште јој очи, па јој се чини, да се гпаре на шишету почиљу вртити и ходати, једна тамо, дру!'а Вамо, ДоК се свс не узбуне, ко далга на води. Тако јој се учини, да од једном сва далга од шара прелети изпад ње и замакне некуд из собе. Шишета посве неСтане, а на његово мјесто дође нешто сјајно и бљештаво, К0 кад се запали матала. У тој маш&ли укаже јој се

Азраиљ, крилат и ватрен, а лијеп и млад. Слети к њој, скине крила, па је љуби и милује. Кад се послије освијести, нема ни Азраил.а, ни крила његових. Шише буде на своме мјесту, и на њему птаре све па свом мјесту. Дуго је хаџија смишљао. А весвеса у хаџинице све гора.] Па је, удница, вјсровала у опа лривиђања, вјеровала је озбиље, да јој долази Азраил. и да је милује. * * * — Бели је овај наш комшија душеван! вели Салкан Захиди. Ја сам мислио, да све хаџије гори дођу с ћабе, нег што оду. Захида га 1-леда зачуђено. У пола зинула, па не умије ни да упита, откуд му паде иа ум хаџија. Ал Салкан говори дал>е: -— Дође ми јутрос на дућан. Зачудих му се. Никад ми није доходио. Зовнем му максузију, а он брани. Вели „немој се харчити". Нејма туј каквог харча. хаџија! велим ја. „За добра доста и цигар| је доста", опе ће он. Па ме поче испитивати о послу, о паЗару, о муштерији, о ћару. Ја му кажем како је. „А,. како би било ефендум", пита ме, „да. узмеш два три тсалфе,Гда радшн у випте? Би л било внше ћара?" Ја што би, драги хаџија, ама парасуз. Хоће сс томе млого. Ајлук вал.а КаЛФама, па пх треба ■ дару чинитп, па"с'е хоће внше халата,' па фплаи, филан. „Да ти ја узајмим, брез ћара,' стб, двјести дуката, па ради с њима, док хоћеш. Комшије смо, мерхам ми је, да и ти боље прорадиш." — Батп је чојек! .Та му узех сто дуката, више ми ие треба, а нуди ми чојек. Захида се била забленула, слушајући. Кад Салко нрестаде говорити, она се закикота, ноче пљебкати рукама и скакати по соби. Напошљетку прилети Салкп, стаде га миловати и пл.ескати по образима, и тепати му: „Дај, драги, слаткп, да видим дукате!" Истресли су оио сто дуката на камару, окреталн пх то на једпу, то на другу страиу; загледалн нм у чарак и у двоглаво орлушипе ; ударали њима о под п о пирипчли чирак, да звечс; бројилп су их небројепо пуаа; колутали се с њпма, иајприје посве пз близа, па се послије размицали све даље и дал^е. Толико су свјештилп да су им се дукати колутали с краја на крај собе, а они, измичући се мало по мало натрашке, сјели су најзад једно уз један, а друго уз други дувар. Истом се онда сјетише да вечерају. Послије вечере није Захида пекла кахве, није пјевала, нит ју је Салко гонио да пјева. Опет су бројили дукате, и колјтали, и окретали, и скупљали их на камарице и завијали у фишеке : по пет, по десет, по двадесет, и опет су одвијали те фишеке. У томе су задријемали и заспали. ' Сјутри дан се Салко није купао. У сву је зору изишао у чаршију и отворио дућап. Није му се дало радити. Све је нешто рачунао и смишљао. Пушио је цигар за цигаром и пио кахву за кахвом. У подне није ни у џамију ишао. Није имао кад. Тражио је кола., ишао кући и спремио се, да иде у тпехер порад коже. Отишао је. И вратио се за три дана. Сирота Захида премрла од страха за та три дана. Није никад сама п.ођила, међу четирп дувара. Ама морало јој се.