Nova iskra

БРОЈ 1.

II 0 В А II С II Р Л

их, чиии ми се, ни вадила. А жао ми било да га у тим новим хаљинама сараним. Сачувала их да имам спомен од њега, касти, утјеху какву такву; да имам, што кажу, на чему да се сита исплачем и изјадам! Хее, удовица несрећница; што кажу, удовичко види само Вог! . . . И бијаше! пришану полако Мица Самица Перки Пеглерки. Видиш роспије како се само претва.ра! Нема ни стида ни срама та жена! »Сачувала их да имам спомен"! Е што су ми крваве све ове проклете швабице! Не мож.е наша поштена жена, да овај! . . . Хо, убио те Бог Мицо, што се за свашта кидаш и секираш!. . . Ал' морам, морам... I Пта каже : „Да имам спомен од њега ! и Сачувала си ти то за онога Мартинека обојисту, оног, пемака, носио и он, док се иије спанђ'о с другом, с оном лоћом касирком па побег'о у СоФију. 1 — Ево, је л' ти доста ово за пар кокошака и два

пара пилића ? пита госпоја Јеца бандистовица Циганку. А Циганка једнако пућка, пушта димове, пљуцка и разгледа једне војничке панталоне, цокуле, кајиш и Француски али ОФицирски качкет. — Мало, госпоја, за шес' душа мало ... — Каквих шест душа?! — Па две кокошке, четири пилики, шес' душа су, број на прсте госпоја, толико бога ми . . . - Шта мало, несрећо Циганска! вели гоопоја Јеца. Имаш ли ти очи, несрећо? Зар не видиш какав је то само штоф , та ни дека ти твој није понео иикад такав штоф ! ј Само за иараду је облачио! И теби није доста!

— Јесте, ама у много је параде било, у много, госпоја! Дај јоште једну сукњу за бабу. — Нема, нема ништа више! Ако оћеш, добро, ако нећеш а ти ајд' пут за уши па напоље, да не даигубим . . . Има ко ће једва дочекати! рече госиоја Јеца и подиже ствари са земље. — Оћеш још једну сукњу да даш. — Недам ништа. Ајд, бестрага ти глава, вуци се из авлије! ... И ја опет с ким сам нашла да тргујем и да се погађам. Није то научило попггено да заради, него тако да украде и придигне нешто кад нема никог . . . вели љутито госноја Јеца унуштајућ се у разговор са сусетком. — Та и ја вам се чудим, госпоја Јецо, вели Мица Самица. А Јеца се обрну другој Циганки и упусти се с њом у погодбу а опако случајио забоде црвену перјаницу у кач-

кет и натаче качкет малом оном Циганчету колико да се дете забавља. А кад дете доби ка^кет па још с перјаницом, сину лице Циганчету и би му необично мило кад иогледа сенку своју на сунцу. Погодба с овом другом на и с оном трећом Циганком још је теже ишла и још мање имала изгледа да се сврши добрим пазаром, тако. да се госпоја Јеца опет поврати оној првој. — Па, шта је, загштаће госноја Јеца ону прву Циганку, јеси л' добила што боље, какву овилепу или илишану аљину? А'? — Па иогађамо се, знаш што је трговиНа. Па ће да продам у другу авлију ако нема у ову.

проф . ДРАГ. МИЛУТИНОВИЋ. ЖИВОПИС У МАНАСТИР!? АРИЉУ