Nova iskra

СТРАНА 73.

улогу, али је одиграо веК понеке епизоде, ишао у народ. звонио »на ларму к , бунио и соколио народ на отпор и борбу и т. д. и ту се већ могло назирати и слутити, да то није човек обичнога калибра/ него заметак вишега типа. То беше МилетиКева прва припремна политичка школа, школа бурна и крвава, која је оставила дубоке трагове и утиске у души његовој, запојила га осећајима и идејама, које му постадоше стална тековина и патос за цео живот. Револуциона је олујина протутњила и легла^и настало је затишје.и дође један меланколички размак, у Коме је^како обично бива, после великих напона и потреса дошао умор и застој, те је за неко време овладала реакција према дотадашњој револуционој акцији, У Француској је Наполеонид у државном удару уморио републику и резултате Фебруарске револуције, обновивши империју и личну владавину у нешто модернизираном издању; у Немачкој су се демократски и слободоумни елементи показали још слаби према стародавној монархијској власти и традицијама из времена просвећеног деспотизма. У Аустрији је бечки двор такође најзад одржао победу, али не својом снагом, него тим, што се словенски покрет а посебице покрет Срба и Хрвата у последњим својим стадијама изметнуо у борбу за цара и династију против Маџара, и још више тим што се на позорници покрета у последњем акту помолила и појавила једна голема спољна помоћ и сила, а то је сила Русије која је репшла ствар и спасла Аустријуј~Руски император Никола I. беше у то доба скоро једини усамљени пионир и представник крутога легитимизма и свих погледа и традиција већ преживеле Метернихове епохе, и он је сматрао за своју дужност да и самом убојном снагом своје колосалне државе помаже и одржава легитимистички принцип против свих нереда „који прете сваком правном ауторитету и свеколиком законитом стању.« Ту је тај већ тада у велико прорешетани и изанђали принцип легитимности доведен до апсурда, јер је свет имао пред собом тај ретки и у историји можда јединствени пример, да једна велика словенска држава у име тога принципа спасава један трошни и у својим темељима иотресени државни створ, који у данашње време претежно националне државне Формације изгледа као анахронизам и који по самоме свом постанку, но својим традицијама и по условима своје егзистенције мора бити и вазда је био противник свим нацшшално-словенским тежњама. И то га Русија спасава не везујући то ни за какве услове и погодбе, просто каваљерски Ц^несебично, нимало не марећи што тиме васкрсава поново свога дотадашњег и потоњег главног ривала и супарника у њеној историјској мисији на европском истоку! У политици се такво рђаво пласирано каваљерство назива обично наивношћу. Доцнији руски писци и историци као Нил Попов, Будиловић и др. покушавају истина да правдају ту руску интервенцију у корист Аустрије, али.је По моме мишљењу то правдање слабо и натегнуто, и ја сам и после њиховога правдања остао тога уверења: да цела та руска кампања несумњиво носи на себи обележје једне крупне политичке погрешке. Та руска погрешка имала је кобнога утицаја на даљу судбу аустријског Словенства у опште, а Срба посебице, па према томе наравно и на личну судбу и каријеру Милетићеву. Да је Русија у тренутку, кад је дошла да спасе Ау-

стрију, поставила извесне услове у корист Словенима, да је тражила да бечки двор испуни бар оно, што је сам толиким свечаним повељама и прокламацијама признао и обећао, тада би Срби у Аустрији имали колико толико обезбеђена терена за своје политички-национално биће и развијање, и Милетићева каријера јемачно не би морала бити тако бурна а крајња судбина тако трагична. Ну тако је записано било у књизи судбине, да Словени по некаквом чуднои удесу опет поново буду изиграни као жртва својега лаковерја и своје политичке наивности којом је перФидија вазда умела да се користи. Бечки је двор, дакле, захваљујући Русији и Словенима опет постао потпуни господар ситу-

ПРОТА ВУКАЈЛО Н. БОЖОВИЋ ПРОТА И КНЕЗ КОЛАШИНСКИ

ације и сад је сасвим у његовој власти и у његовим рукама било, да се одужи народима, који су му толиким жртвама и толиком проливеном крвљу помагали да се одбрани од напасти која га беше снашла; а у реду тих народа на првом су месту били јужни Словени, а специјално Срби. Ако икад, сад је настао био тренутак, да бечки двор већ једном после 160 година испуни према српском народу оно, што му је свечаним уговорима аустријских императора са народом српским у више махова изречно признато и ујемчено било. Али је познато, како је једном приликом кнез Шварценберг, први министар ћесарев, у Дрезди ре-