Nova iskra

БРО.1 ■{.

Н 0 13 Л

И С К Р А

СТРАНЛ 107.

играти санса код „Европе" и слушати научне разговоре анотекарове, како је, не знам, брзо отпочела да напредује наука о микробама, и како јектика није ништа друго до таква једна микроба што живот сише и часком разруши. А по готову, и он је могао бити таква микроба. Нити зна што живи, нити чему ће. Чека тако на повишицу и двадесет шести, а овамо нигпта не ради. Отиде до канцеларије, ичгрди Симу практиканта и онда по цело пре подне седи у својој столици, пије непрестано каву и зева од досаде. Ето, на пример, он је овде скоро двадесет година, познају га чак и деца из десете улице, а овамо ни на прсте не можеш избројити, да је за кога што учинио. Он се поново окрете, иромрмља нешто кроз нос и нехотице поче се занимати самим собом. Тешко му и на срцу и на дутпи тако саму, досадно саму. Газдарица му

се свакота дана жали на децу и њихове несташлуке, а он вели: како је то лепо и како би се радо мењао с њеним положајем. Збиља, зар он није могао боље подесити свој живот. Што не би, на пример, и он био сада као и сваки други човек његових година, са уређеним животом и смером, са оним знати зашто, а не овако: дан и колач. Било је некада време и у животу Милутина Савића, када је његова младићска душа летела по СФери виших региона; када се дух опијао изгледом на будућност и ступање у јавни живот; када му је цела младост била најслађи сан и он у томе сну гледао себе у борби великих мисли, у остварењу Својих идеала .... Гледао је пред собом поље свога рада; заверавао се нри напунггању ђачке клупе да ће се придружити оној маси пгго ;је са незнања тако патила; постати њен вођ и апостол, расветлити јој разум а душу оплеменити....

А како се све то после извитоперило! На стази живота предусрела га је сурова збиља која се ни најмање није могла сложити са сновима његове душе; свакидашњица га је све више вукпа себи и он јој се све више подавао тонући у њој; снови његови ишчезавали су редом један за другим у борби стварности, и он отпоче живети животом обичног нижег чиновничића: гутао је канцеларијску прашину и преписивао досадна акта а сва је радост била у томе што ће добити класу а уз њу и повишицу. Почео се сећати старих пријатеља од којих је већ велики део тамо на старом трошном гробљу. Сећао се свога живота с њима; сећао се пријатних часова што су их тако заједно провели. А данас, ишчезли су тихо и лагано као што у зору ишчезава оиа бледа пруга на истоку; потонули у голој прошлости, а као траг остала још само про-

«ЕОЛО» БРОД Н. МИХАНОВИЋА. ста успомена, док и ње једном нестане; све то изгледа само као измишљотина а човек се у чуду пита, да ли је икад постојало то и то лице са тим и тим именом ? Још као секретар дошао је овде у град. Како се осећао блаженим те топле јунске вечери! Добио повишицу, уредио свој живот и сањао о срећи домаћег огњишта. ■Председник његов, Александар Кузмановић, пун омален човек, малих лукавих очију и са нешто косе на широком испупченом челу, примио га је врло добро и сам га чак одвео до његове канцеларије. Овде му је показао дугачки сто за писањб и гомилу прашњавих акта које је ваљало средити и свакоме дати намењен облик. — Тежак посао, истина, за вас младе људе, али ви ћете се навићи већ! рекао му је тада смешећи се пријатио. — За мене је то, видите, велико задовољство иретурати стара акта; крије се ту много чисто и паметно зрнце, зашто га не би знали ?