Nova iskra

II О В А

II С К Р А

БРОЈ 4.

ужасно глупо, па му дође да се заплаче као мало дете. Он се нагло окрете и пође к вратима. Нола пође за, њим. — Зар већ кући ? уиита га и пође за њим не могући погледати у његово боно лице. — А тата се тако радовао да с вама мапо проћаска, и мама се радовала, и ја, ах сви смо се радовали а ви бежите од нас. Тешко вам зацело у нас? Они обоје заћуташе. — Ви се љутите на мене ? упита га и сад га погледа право у лице, а руком га ухвати за раме и покуша да га заустави. Њему дође у тај мах да стави све на коцку, да себи привије тај вити још незагрљени девојачки стас, чије су се груди од узбуђења јаче дизале и спуштале, да привије њену лепу главу са сјајном бујном косом, да споји њене мале румене усне са својима и да јој загледа у мрке дубоке очи, па да у томе тренутку издахне. Он се лако стресе и окрете главу од ње. — Ах, како је то тешко, ужасно тешко ! једва што прошапута. — У стању сам да вам верујем, додаде Пола полагано а руке не спусти с његова рамена, — но шта ми можемо за то ? Човек није одређен да живот покорава својој вољи^и да све буде у оној светлости у којој би он желео. У животу свију нас влада нека виша моћнија рука, под чијим утицајем бива све и којој се није могуће одупрети. Удеси ли она случајно извесне ствари по нашој вољи, ми не смемо онда као размажена деца тврдити да је тако нас радц морало бити, већ смо дужни главу нриклонити и захвалити као и онда кад нам та иста рука додели најгори удес. . . . Он лако махаше главом. — Јер видите, драги пријатељу (ви ћете допустите већ моју слободу) случај је просто хтео, да познанство с мојим вереником буде ове јесени и то у бањи, куда сам ја најмање отиптла себи младожењу тражити. Он је учинио предлог. мама и тата су радо пристали а и ја нисам нашла узрока да предлогу не одговорим. — Опа застаде овде, погледа на кућна врата и предсобље у коме се непрестано кретала сенка слушкињина и опда настави даље: -— У мени не вЛада осећање оне силне сграсности која је по некима битни услов да љубав постоји — можда то не лежи у мојој природи — али ипак ја осећам према њему нежну и срдачну наклоност. — Од када траје 'наше познанство ? Нагпто да вам кријем? Ви нисте били личност, према којој бих ја била потпуно хладнокрвна; мени је вагае друштво било увек добродошло; оно ме је оживљавало и ја сам се осећала у њему веселом, по готову срећпом. Шта, сте ви тада осећали, не могу знати, тек ви сте имали довољно времена да о свему размислите. Јесте ли размишљали, не знам; али сте за све то време умели себе савладати и ћутати. Ја пак од своје стране нисам вам могла прва пасти око врата. . . . Тешки бол сави се око срца Милутина Савића и он осети лепо како му се суза лагано издвоји и паде преко бледих сувих образа. Он је осећао да ће му с Полом ишчезнути и најлепши део његове младости, који се никад више неће повратити; да ће изгубити нешто лепо и драго, што му је лежало у кутићима самога срца, а што је сад све тако далеко, далеко и он разуме своје велико незаслужено страдање које је сам себи причинио. На изласку из врта он последњи пут погледа у Иолино бледо лице, притисну јаче њену руку и брзим корацима пође незвано куд, не обраћајући пажње на питање

Александра Кузмановића с којим се срете иа великим вратима у дворишту. ❖ * * На пољу већ свиће; петли уч.естали и чује се бат мушких ногу и жагор што се улицом распростире. Мајстор Митров шегрт протутња тик самих прозора и он чу јасно песму што се у тишини гласно прогегну: «Имам драгу на биједу двору... 9 — Већ зора! промрмља Милутин : а ја ни ока да сведем. 1Пто пе сагореваш, трули животе, кад већ за живот ниси ? Ветар се беше утајио и на пољу је било мирно и тихо. У соби је било потпуно хладно; он зазвони за газдарицу, нареди да му се соба загреје и промрмља: — А гле, данас претрес онима из Синодилице! Мора се похитати! И он тромо и лено зевну и босом ногом стаде на хладни под. 1900. год. Дрезда.

ј-{оћ мкрише... 1|ТЈ !*јз1 Хоћ мирише . . . 111 Драга моја, није лако ни у ноћи ј'. Самовање. — Знаш не знала, Друго ћу ти вече доћи, Ти ме чекај до петала, Не могу ти вако више . . . Поћ мирише!. . . Ноћ мирише . . . Драго моје, самоћа ме пуста сатре! Којекако дан протече, Али стрепим, к'о од ватре, Кад наступи црно вече; Не могу ти 'вако више. Ноћ мирише ! .. . Ноћ мирише . .. Драга чека... У собици жижак светли.Драги драгој журно ходи. Запојаше први петли: Драги драгу дома води. Самовање? . . . Никад више .. . Ноћ мирише ! . . . Крчмари. Милордд М. Петровић.