Nova iskra

1;ТЈ>А11А 182.

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ б.

летним словом, и заслужна Вавилона ! Али је дошла у добар час и треба да свршимо њену ствар.« Гувернер уђе кроз улаз у дворану а за њим његова три госта. »Јестира Прино" рече: »било је речи о твојој судби. Ми смо се брижљиво питали, да ли смо учинили мудро и да ли нам савест може бити мирна, што смо својом влаш!)у и утицајем поверили бригу о једној бесмртној души. која је у оном детету, жени што је склизнула и пала у блато овога света. Говори сама као мајка детета! Шта мислиш. Зар не би било боље, за детиње спасење, да ти се оно одузме, обуче пристојно, васпита строго и обучи у истинама неба и земље? Шта ти можеш учинити за дете у томе погледу?" »Научити малу Бисерку ономе што сам сазнала од овога!" одговори Јестира, стављајући прст на црвени знак. »Жено, то је залога срама!" рече строги старешина. »И баш због мрље коју то слово показује, ми хоћемо да поверимо дете другоме." „Па ипак," рече мајка мирно и ако постаде бледа: »овај знак научио ме је и учи ме свакодневно — па и у овом часу — како ће моје дете бити мудрије и боље, и ако то није од помоћи мени самој." „Ми ћемо одмах суди ги <( рече гувернер: »а ти слушај шта ћемо рећи. Добри господине Вилсоне, испитајте дете, молим вас, да ли има она знања која треба да има хришћанско дете њезиних година.« Стари свештеник седе у наслоњачу и покуша да Бисерку привуче к себи. Али дете, ненавикнуто на туђ додир, умаче кроз отворени прозор и стаде на највиши степен, слично некој тропској птици са шареним перјем, готова да одлети у ваздух. Г. Вилсон прилично зачуђен на овај несташлук — јер је имао благ изглед деде и био је обично љубимац деце — покуша, ипак, да је испита. »Бисерка« иоче свечано: ти мораш обратити пажњу на поуку, да би у своје доба имала у души бисер од неоцењене вредности. Реци ми, моје дете, ко те је створио?« Бисерка је знала добро ко ју је створио, јер ју је Јестира одмах носле разговора о Небеском Оцу почела да обучава у оним истинама које буде тако жив интерес у човечјем духу кога било доба. Али обешењаштво као што га имају сва деца више или мање, а које је било код Бисерке десет пута веће у овом важном тренутку, и које је сву обузе, затвори јој уста или је наведе да говори погрешно. Пошто је метнула прст у уста, и неколико пута одбила да одговори, најзад рече: да она и није стварана, већ да ју је њена мајка убрала са оног дивљег ружиног жбуна што расте пред тамничким вратима. Ова јој Фантазија дође у главу вероватно због близине гувернерових црвених ружа, пошто је Бисерка стајала на пољу заједно са представом дивље руже што расте пред тамницом, поред које су прошли долазећи овамо. Стари Роџер са осмехом шапну нешто младом свештенику. Јестира погледа на лекара и у том тренутку, и ако се решавала њезина судба, она примети како се његово лице изменило — како је поружњало, како је његов суморан изглед постао још мрачнији, а појава још немилија — од оних дана кад се с њим пријатељски опходила. Она сусрете његов поглед за тренут, али одмах беше при морана да сву пажњу обрати ономе што се говорило. „То је страшно!" иовика гувернер, пошго се поврати из чуђења у које га доведе Бисеркин одговор. »То дете има три године и још не зна ко га је створио! Без сваке сумње, оно је у иотпуном душевном мраку, као што не

познаје своју садашњу пропаст ни будућу судбину! Чини ми се, господо, да је излишно питати даље." Јестира узе дете к себи и силом га задржа, пркосећи старом пуриганском старешини са готово дрским погледом. Сама у свему, одбачена од свију, и са овим јединим благом свога срца и душе, она је осећала да има непобедно право против целога света, и била је спремна да га брани по цену живота. »Бог ми је дао ово дете!« повика: »Дао ми га је као накнаду, за све оно што ми је одузео. Оно је моја срећа! — Оно је и моја казна! Бисерка ме држи у животу! Бисерка ме казни такође! Зар не видите, она је скерлетно слово, само подобно да буде вољено и надахнуто хиљадуструком силом да ми плати за мој грех? Ви је не ћете узети! Пре ћу умрети!" »Јадна жено® рече благо стари свештеник: »дете ће бити добро неговано! Много боље него што ти то можеш учинити." »Бог је њу поверио мојој бризи!« понови Јестира подижући свој глас: »Ја је не дам ! <( Овде се обрати младоме своштенику Г. Димесделу, на кога једва да је била погледала до сада. »Говори ти за ме ! с< повика: »Ти си био мој свештеник, теби је поверена брига о мојој души, ги ме познајеш боље него ови људи. Ја се нећу раставити од детета! Говори за ме! Ти знаш — јер у теби има љубави која не достаје овим људима — ти знаш шта је у моме срцу и шта су мајчина права, и колико су та права светија кад та мајка има само једно дете и скерлетно слово! Погледај га! Ја не дам дете! Погледај!" На овај дивљи и ненадни позив који показиваше да је Јестира доведена до лудила, млади свештеник ступи напред, блед, са руком на срцу, као што је то био његов обичај кад год би његов нервозни темпераменат био узнемирен. Изгледао је сада још изнуренији и мршавији него кад смо га видели у сцени Јестирине јавне казне : и било због порушена здравља или из другог непознатог узрока, у његовим крупним црним очима огледаше се читав свет туге и бола у мутној, меланхоличној дубини. »Има истине у овоме што каже« поче свештеник слатко звучним, дрхтавим гласом, али силним да дворана одјекиваше њиме и шупљи оклоии звоњаху од њега: »има истине у Јестириним речима, као у осећању које је надахњује! Бог јој је дао дете, а у исто доба дао јој је инстинктивно сазнање његове природе и особпна — обоје тако чудних — које нема никакво друго самртно биће. И шта више: зар не постоји нека врста страховите светиње у односима мајке и детета?" »А! — како то, добри Господине Димесделе ?« ирекину га гувернер: »Објасните то, молим вас!" »Тако је <( настави свештеник: »Јер, ако другојаче мислимо, зар не излази на то, кад је Небески Отац, творац свега живога, слабо означио грешно дело, и кад нпје направио разлике између грешне страсти и свете љубави? Творац је створио ово дете из очева греха и мајчине срамоте, да на толико чудних начина делује на њезино срце које тако озбиљно и тако горко брани право да га задржи. Оно је намењено за благослов — за једину благодет њезина живога! Оно је намењено — сумње нема, као што нам је мајка казала — и као награда; као мучење које поче одједном и изненадно; као бол, ујед, као вечни страх у сред номућене радости! Зар није те мисли изразила у детињем оделу које нас тако силно опомиње на црвени знак који пали њезине груди?«