Nova iskra
СТРАНА 246.
НОВАИСКРА
БРОЈ 8.
„Да, јасам: Јестира!« одговори она гласом чуђења; и свештеник чу њезине кораке како одлажаху према улици* „То сам ја и моја мала Бисерка«. »Одакле долазите, Јестира?" питаше свештеник. „Шта вас је послало овамо?® „Вдила сам на самртничкој постељи«, одговори она: »код гувернера Винтропа; узела сам му меру за кошуљу, па сада идем кући®. „Ходите горе, Јестира, и ти мала Висерка«, рече пречасни Г. Димесдел. „Ви сте пре обе биле овде, али ја нисам био с вама. Ходите горе још једном, и стојаћемо сви троје заједно®. Она се лагано попе, и стаде на узвишици држећи за руку малу Висерку. Свештеник је узе за другу. У тренутку, у коме он то учини, прође кроз њега нова струја живота, неког другог живота а не његова, изливајући се као бујица у његово срце, и јурећи кроз све лице као да су мајка и дете задахнуле својом животпом топлотом и његово полузамрзнуто тело. »Свештениче!" шапуташе мала Бисерка. »Шта хоћеш, дете? (< упита Г. Димесдел. »Хоћеш ли остати овако са мном и мајком сутра кад сунце сија? (( питаше Бисерка. »Не, нећу, мала Бисерка® одговори свештеник; јер, са новом снагом живота, поврати се и сав страх од јавне казне и он дрхташе и при самој помисли на то где се сада налазио са чудном радошћу: »не, нећу, дете моје. Истина, стаћу тако једнога дана са тобом и твојом мајком, али не сутра. (( Бисерка се насмеја и покуша да извуче руку, али је свештеник држаше чврсто. „Још мало, дете моје!« рече јој. »Али обећај да ћеш тако моју и мајчину руку узети сутра у подне?« »Још не, Бисерка (( , одговори свештеник: в али други пут хоћу*. »А кад то? (( питаше дете. 8 На дан Страшнога Суда! (( шапуташе свештеник; јер осећај, да је његов позив говорити истину, нагна га да тако одговори детету. »Онда, тамо пред судом, ти, твоја мајка и ја мораћемо стојати заједно. Али светлост овога света неће бити сведок нашега састанка!" Бисерка се опет насмеја. Али пре него што је Г. Димесдел свргаио говор, преко облачног неба на далеко и широко заблиста јасна светлост. Без сумње то је био какав од метеора који се често виде поћу како сину и сагоре у пустим регионима атмосФерским. Светлост пак беше врло јака да потпуно осветли густе облаке између неба и земље. Велико кубе засија се као кугла какве огромне лампе. Предмети на улици показаше се јасно као у сред дана, али са оном страхотом коју обичним предметима придаје необична светлост. Све беше видљиво, те цео овај чудновати призор изгледаше као да стварима овога света даје ново, дотле никад непримећено, морално значење. Ту стојаше свештеник са руком на срцу, а поред њега Јестира Прина, са извезеним словом које блисташе на њеним грудма, и мала Бисерка, сама ло себи символ и веза између њих двоје. Они стојаху у сјају те чудне и свечане светлости, као да то беше видело које открива све тајне, и зора онога дана који ће сјединити све оне који су једно за друго. Моћ вештица блистала је у Бисеркиним очима, а на њезину лицу, кад погледа у свештеника, беше онај врашки израз. Она извуче своју руку из руке Г. Димесдела и Г
пружи је преко улице. Али он прекрсти обе своје руке на груди и обори очи ка земљи. Ништа није било обичније у тим данима него тумачити да су све небеске појаве открића из неког натприродног извора. Тако је куга била предсказивана надом крвавих варница с неба. И ми сумњамо да је било и једног значајнијег догађаја, доброг или рђавог, који је задесио Нову Инглиску од првог насељења па до устанка, о коме становништво није било извештено каквим призором ове врсте. Често су читаве гомиле гледале такве призоре. Често пута, пак, требало је веровати иојединим лицима која су видела чудеса кроз шарене, увеличавне и нејасне наочари својега уображења. И јесте то величанствена мисао да је судба једног народа исписана тим страховитим јероглиФима на небескоме своду. Тако широко платно није било огромно за Провиђење да на њему испише судбину народа. Али шта да се каже, кад поједино лице угледа откриће упућено њему самом на том огромном табаку историје ? У том случају, то би могао бити знак веома поремећеног друштвеног стања, кад би човек, кога је д^г, јак и тајни бол начинио болеспим самоносматрачем, распростро своју себичност преко целе природе, тако да и небо не буде ништа више већ згодан лист за историју његове душе и с.удбе! Ми, дакле, приписујемо једино и само болести, што је свештеник, иодижући очи к небу, угледао тамо облик једнога слова — слова А — исписан јасном црвеном светлошћу. И ако се метеор могао показати на томе месту, сијајући нејасно кроз облачни вео, ипак није могао у том облику који му даваше свештениково уображење. Вило је још нешто иарочито у душевном стању Г. Димесдела у томе тренутку. За све време, док је он гледао на зенит, био је ипак свестан да мала Бисерка показује прстом на старога Роџера Чилиигворта који стојаше недалеко од губилишта. Свештенику изгледаше да га виде у исто доба кад и чудно слово. Његову лицу, као и свима предметима, метеорска светлост даде нов израз ; или је могло бити да лекар у том часу није био пажљив као обично да скрије злобу с којом је гледао на своју жртву. И доиста, ако је метеор запалио небо и осветлио земљу страхотом да опомене Јестиру Прину и свештеника на дан Страшнога Суда, онда би Роџер Чилингворт у њиховим очима могао проћи за архиђавола, који стоји поред њих са смехом и ругањем, чекајући свој део. Тако је био жив његов израз, или га тако силно свештеник разумео, да му изгледаше као да је остао насликан у мраку, пошто је метеор ишчезао, а да су улице и остали предмети били одједном уништени. »Ко је тај човек, Јестира?« прошапта Г. Димесделобузет страхом. »Грозим се њега! Познајега ли ти тог човека? Ја га мрзим, Јестира!" Она се сети своје заклетве и оста нема. „Кажем ти, дугаа ми се грози од њега! (( муцаше све, гатеник. „Ко је он? Ко је он? Зар ми ти не можеш помоћи? Немогућно је исказати мој ужас од њега!« »Свештениче ! (( рече мала Бисерка: »ја ти могу рећи ко је он (( . „Брзо, брзо, дете!« рече свештеник са уснама на самим ушима детињим. „Брзо, и што лакше можеш.® Бисерка промрмља нешто на уво, што је могло личити на људски говор, али то је било само брбљање којим се деца шале који пут. На сваки начин, ако је то било тајно извешће о Роџеру Чилингворту, било је на неком језику непознатом ученом свештенику, и забуна његова