Nova iskra

СТРЛНЛ 24 8.

II О I! Л И С К Р А

БРОЈ 8.

је пат^да, није полагала на симпатије. Иајзад, непорочпа честитост њена живота за ових седам година говорила је много у њену корист. Немајући ништа да изгуби, без наде и, по иЗ|Гледу, без жеља да ишта добије, могла је бити једино урођена љубав ка врлини која је јадну жену вратила на стазу честитости. Пало је у очи и то да је Јестира — не тражећи ништа више за себе, већ да дише општи ваздух и да својим радом заслужује насушни хлеб за себе и Бисерку—■ била прва спремна да покаже своју заједницу са човечанством, кад је требало давати помоћи. Нико није одвајао тако радо од себе као она на захтеве сиротиње, и ако је огорчени сиромашак грдњом захваљивао за хлеб остављен на његовим вратима или за одело које су за њега израдиле руке које би могле вести владалачке одеће. Нико није био тако пун самоножртвовања као Јестира, кад куга посети град. У куће, где је туга ушла, она је долазила не као гост већ као друг, као да је тужна полусветлост била једина средина у којој је она имала права да општи са својим ближњима. Ту је скерлетно слово мирно светлуцало својим чудним сјајем. У свима таквим приликама Јестирина нрироДа показивала се топла и блага — прави благодатни извор људске нежности, неисцрпан и готов за сваку истинску потребу. Њене груди, са знаком срама, биле су меки јастук за невољника. Она се сама учинила милосрдном сестром, или бол>е рећи свет је хтео тако, кад ни он ни она нису очекивали такав резултат. Слово је било знак њезина позива. Тако је била готова да помогне и тако кадра да уради и симпатише, да многи нису хтели то слово А тумачити у првобитном значењу. Само ожалошћени домови могли су је задржати у себи. Кад се Цадост поново заблиста, она је била далеко. Њена је сенка умакла преко прага. Вредна помагачица отишла је никада не очекујући да прими дуг захвалности, ако би је било у срцима оних које је тако ревносно служила. Кад би их сусрела на улици, никада не би подигла главу да прими њихов поздрав. Ако би се они решили да је зауставе, она би ставила прст на скерлетно слово и прошла даље. То је могло бити из поноса, али је тако личило на смиреност, да се друкчије није ни тумачило у свету. Публика је деспотске нарави: она је готова да не да правду кад се насилно захтева; али је често више него справедљива кад се обратимо, као што то деспоти воле, њеној великодушности. Тумачећи Јестирино владање у последњем смислу, друштво је било вољно да својој жртви поклони више благонаклоности него што је она сама марила, него што је доиста и заслуживала. Теже је било са старешинама, мудрим и ученим људима у општини, док су признали Јестирине добре особине. Предрасуде, које су биле заједничке њима и народу, биле су појачане размишљањем, те их је било тешко разбити. Ипак, дан по дан, боре њихових лица биле су блаже и блаже, да су најзад у току година могле прећи у израз благонаклоности. Многа лица беху већ са свим опростила Јестири њен гре^; шта више, она почеше да гледају у скерлетно слово не као на знак греха, већ као знак њених многих доцнијих добрих дела. »Видите ли ону жену са оним знаком?" питаху она странце: »То је наша Јестира — градска Јестира — која је тако милостива сиромаху, тако од помоћи болнику, тако пуна утехе за ожалогаћенога!" Скерлетно слово беше јој као крст на грудма каЛуђерице. Оно даваше носиоцу меку светлост, с помоћу које је могла ићи слободно у сваку опасност. Кад би пала у разбојничке руке, они јој не би ништа учинили.

Говорило се, да је један Индијанац стрељао знак; стрела га је погодила, али без штете паде на земљу. Утицај пак тога знака био је врло силан на дух саме Јестире Прине. Сав украс дражи и милине у њеној личности био је свенуо под тим ватреним жигом, и давно отпао остављајући наге и грубе линије које би одвратношћу испуниле друга или пријатеља кад би га она имала. Можда је узрок томе лежао делимице у њеној грубој одећи, а делимице у оскудици сваких манира. Тужно је било видети како је њена богата и сјајна коса била одсечена и тако потпуно скривена под повезачом, да се ни један њезин прамен не појави на бели дан. Томе је могло бити много штошта узрок, а нарочито нешто по чему је изгледало да више нема ничега на лицу Јестире Прине на чему би се љубав могла зауставити; ничега у Јестириној појави, и ако је била величанствена и кипу слична, што би страст навело да је иједном обгрли; ничега више у њезиним грудма, да би се чежња на њима хтела одмарати. Њу су оставиле извесне особине које су биле битне жени. Таква је обично судба и такав развитак женског карактера и личности, кад је жена имала да издржи и прође кроз особито немило искуство. Ако је сасвим нежна, она ће умрети. Ако преживи, њена ће нежност свенути или бити тако јако смрвљена у њезину срцу да се више не може на видело показати. Ово је последње можда најтачније. Која је била жена и престала да то буде, може опет постати жена, ако се нађе чаробни штап чији ће додир извршити ту промену. Видећемо да ли је Јестира Прина била доцније њоме додирнута и тако преображена. Утисак мраморне хладноће, коју чињаше Јестира, могао се приписати томе гато је њен живот, пре сав страст и осећање, сада био испуњен мислима. Сама у свету једино са малом Бисерком коју води и гатити — без наде да поврати свој првашњи положај, кад би баш и сматрала да је то вредно: она одбаци од себе одломке искиданог ланца. Светски закон није био никакав закон за нежни дух. То је било бага у доба када се људски дух, скоро ослобођен, беше винуо смелије и даље него вековима пре тога. Војници су рушили престоле и заповедали властели. Још смелији људи од њих срушили су цео систем старих предрасуда, што су окивале људски дух, а које су други уредили. Јестира беше надахнута таквим духом. Њене мисли беху слободне, што није било ретко у то доба с ону страну Атлантика, али би наши праоци сматрали за већи грех, да су то знали, него онај који је био означен скерлетним словом. У своме усамљеном стану на морској обали, она се бавила мислима које нису смеле походити ни један други дом у Новој Инглиској : магловити гости, који би били исто тако опасни домаћину као и сами ђаволи, да их је неко видео кад лупају на врата. Значајно је да се лица, чије су мисли најсмелије, често иокоравају са највећом мирноћом спољним правилима друштвеним. Мисао им је довољна и они не траже да је делом изведу. Тако је, изгледа, било и са Јестиром. Ипак, да мала Бисерка није била дошла к њој из света духова, могло је бити много другојачије. Спомен о њој дошао би до нас као спомен Ане Хачинсонове, оснивачице верске секте. Она би можда постала пророчица. Она би, по свој прилици, била осуђена и погубљена од стране оштрих судова тога времена, што је покушала да поткопа темеље пуританске цркве. Али мајчина жеђ за размишљањем гасила се бригом о васпитању њезина детета. Провиђење, у облику те девојчице, поверило је Јестири бригу о женској врлини да је гаји и развија међу толиким сметњама и тешкоћама.

ч